Српски сион

Б р . 36.

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 565.

храбри: „у нади живи, у нади ради, њоме се иати ; њоме слади". Нада наша мора налазити своју мету у Богу, а не у људима, јер „не падћххтесл на кнлзи, и сб1ни челов-ћческтл, вх нихже н-ћств спасен1л" (пс. 145. 3.), а још мање у мртвим стварима, које су „дћла рукг челов -ћческихЂ" и које као такове „очи имутт> и не узрлтх, уста имута и не возглаголитЂ, ниже бо естБ духх во уст-ћхЂ ихђ ". у Бога су и наши стари и наши нретци полагали своје наде по речима псалмоневца : „на тл уиоваша отцвх наши, уповаша и избавилЂ еси ихх", (пс. 21. 4.) и заиста их је избавио. А баш ти нагаи претци и стари имали су горко да искусе, како је нроменљива и нестална нада на људе ; јер су и људи ироменљиви и нестални. Наша нада мора бити стална, као оног раслабљеног, који је 38 година полагао наду у Бога, а не у људе, јер сам вели „человјека не имам". Така треба да је наша нада, јер такова нада не само да спаеава, већ и нашој дугаи пада као мајска роса. Хришћанска нада се најјасније изражава у молитви, која је одећа, или оквир, спољашњи израз наше наде. А да је молитва нужна и да ће помоћи, говори нам сам Спаситељ: „просите и дастсл вамЂ, толците и отверзетсл вамх", а учи нас и пример Спаситељев, који се свагда мољаше Оцу свом небеском и нама остави ону ненадмашну, а најнростију и најслађу молитву: „Оче наш". А може нас поучити и лепи пример наших старих, који су сваки посао молитвом п 0 -

чињали; па ни данас ваљда нема Србина, који би начео хлебац, а да га не нрекрсти. Молитва је нобожан разговор душе наше с Богом. У молитви ми или прослављамо Бога, или Му благодаримо, илИ нросимо у Њега, било земаљских потреба, било вечних блага. Молитва се исказује као спољашњи акт и као унутархве расноложење наше душе; и само је онда саврш ена и Богу угодна, када се и у спољашњим знацима исказује, и када су ти знаци прави отсјај душевног расположења. Јер, каква би то молитва била, коју уста говоре, а срце не осећа. Који се тако моле, те Христос осуђује говорећи: „приближују ми се устма својима, а срце њихово далеко је од мене". — Наша молитва не сме бити такова, већ мора да извире из срца чиста, мора да је душа говори, њу не мора нико чути ни видети, њу мора човек осећати као благу моћ, која, му душу миљем обасипа. Колико сласти, мира и утехе човек осећа после таке молитве? Као што је цвеће носле благе пролетње кишице свеже, тако се и човек после топле молитве освежи, разведри, иостане живахнији и утешнији. Па нека никог свог па овом свету нема, нека је сиромах, нека је и болестан, ипак ће га молитва сачувати, да не падне у очајахве. Таква треба да је нагаа молитва, а плод н>ен изостати неће, јер је Бог милостив и нттедар, па ће нам иомоћи, кад Му се молимо „духом и истином". Молимо Му се дакле и нрослављајмо Га, једнога у Тројици: Оца, Сина и св. Духа Амин.

СВЕТИ АПОСТОЛ И ЕБАНШИСТ ЈОВАН Б0Г0СЛ0В.

Родитељи Јована Богоелова и његов живош до призвања ка Хрисшу. Јвети апостол и еванђелист Јован Богослов, млађи брат аностола Јакова, ро^Јдио се у Витсаиди од Зеведеја и Сало(Мат. IV. 21. XXVII. 56.) Родитељи Јована Богослова одликоваху се особитом побожногаћу. Зеведеј је ноказао редак пример оданости к' Промислу, када је без роптања отпустио своју децу призвању Господа и остао сам са својим служитељима (Мат. IV. 21. Марк. I. 20). Саломија беше свим срцем предана царству Месијином, и ако је иогрешила била у

суђењу о њему (Мат. XX., 20); обраћена Господем, она му служагае највећом усрдногаћу, заједно са осталим побожним женама и није Га напустила ни на самоме крсту (Марк. XV., 40. XVI., 1). Под кровом ове побожне породице, у мирном труду око риболовства, сачувала се чиста и беспорочна дугаа Јованова, а срце се његово нрипремагае да нрими љубав Христову. Осим тога, по еведочанству неких црквених писаца, а сагласно са учењем древне цркве, може се слободно тврдити, да је Аностол Јован на извесно време пре призвања к' Христу, био последоватељ и ученик другог ведиког Јована Пре-