Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 40.

Нити се ужиже свијећа и меће под суд него па свијетњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на небесима". (Мат. V, 13—16). Хајте! И ношто имамо различите дарове ио благодати која иам је дана, то онај међу вама, који посгигне службу, иека служи; ако је учитељ, нека учи; ако је тјешитељ, нека тјеши; хадји даје, нека даје просто; који уиравља, нека се брине; који има милост, нека чини с добром вољом... (Рим. XII, 7—21). А Бог сваке благодати, који вас позва на вјечну своју славу у Христу Исусу, Он нека вас саврши, утврди, укријепи, утемељи (I Петр. У, 10). Још бих вам имао много и на дуго бесједити ријечи премудрости Божје, али ви већ доста тога чусте и научисте. Сад хајте. Примите ове двије-три ријечи братске опомене и нреиоруке као малени дарак, којега вам Д а .)У У Духу љубави наставници ваши сада на растанку, а у име трајног спомена на завод овај, у којему свршисте науке своје, а којега ето остављате таман у часу, када он овако скромно прославља 25-годишњицу живота својега преуређеног." Таквих речи се ученици увек слатко сећају; а такво сећање донаша и добра плода. После изражених усмених честитања поводом прославе, од стране преставника владиног, и „задарског православног туторства", говорио је врло красно и нреосвештени Епископ Ликодим. Између осталог рекао је и ово: „Данас ми уживамо иотиуну вјерску слободу, но не бјеше увијек тако. Кадаје Далмација постала саставни дио наше моиархије почетком овога вијека, важио је тада за православну цркву нашу „толеранц-патент" ЈосиФа II. од год. 1781. Црква наша бјеше само негативно иризната, као црква која још није сједињена, а која се има сјединити. Па какав је то положај био, лако је разумјети, чим се сјетимо доба еиискоиа Краљевића. Тада се стало радити на остварењу цијели, и пронађено је оруђе врло вјешто, не више сила и насиље, него просвјета. Створена је и отворена семинарија — Кра.љевићева семинарија. И доведени су про®есори, проФесори унијати, да васпитају унијате, да поунијаћени свештеници , поунијате народ наш. То црно доба свијем нама добро је познато, као што знамо и то, како је

свршила ера Краљевићева Међу тијем трагови уније у Кричкама, Баљцима и Врлици, и данас нам гласио и јасно свједоче и наномињу то нрво доба, како бјеше нашијем нредцима у иогледу вјере њихове у том негативном ноложају и стању цркве наше. Но но срећи морао се створити нови норедак. С еписконом Рајачићем (1829. год.) наступа нова епоха у историји пра"вославие цркве у Далмацији. Истина је, још увијек постоје нравно исти негативни одношаји за нашу цркву, али при свем томе корак у напријед за њезино добро учињен је тиј-ем, што је тада основана клирикална школа, не више са смјером унијаћења, него да одгаји будне чуваре православља и православног стада. И тако појава клирикалне школе, тога расадника духовне нам просвјете за многе године, обњЂежава нови иеријод у цркви нашој, перијод свакако бољи од пређашњега, који се опет мијења, али јопт на боље, са срећнијем ступањем на владавину 1848. год. нашег иремилостивог цара и госиодара Франц -ЈосиФа I. С том годином почиње владати нови дух у нашој монархији. И плодове тога новог, либералнијег духа одмах осјетила је стара иагпа клирикална школа, поставши од тада нриједметом већег старања државнијех власти. Број васпитаника о државпом трошку с године у годину све је то више растао, усљед чега и развитак и напредак саме цркве постајао је с дана у дан сигурнији. Она се сада осјећала снажнијом и слободнијом, но ипак не бјеше то још права и потпуна слобода, коју је она стала тек да ужива од 1867. год. у нанријед, на име од издања поменутог основног државног закона. Иа као што је нрво боље доба послије ере Краљевићеве у историји православне цркве наше обиљежено отвором клирикалне школе, тако је и ово ново доба иотпуне слободе и ранравиости обиљежено иреустројством исте школе 1869. год. под именом „Православног Богословског Завода". И тако историја овог завода уједно је историја нравославне цркве у Далмацији у свијем Фазама и иеријодима њезинијем од оног доба, како је отаџбина наша потпала под ову државу. По судби дакле оног завода могу се увидјети и раснознати све нрилике, с којима се црква паша сретала у свијем епохама повјеснице своје од иочетка овог вијека до дана данашњега". Послије тога иреосвештепи говорник дотакао се у кратко 25-годишњег живота заводског. Овде његов глас постајао је јачи, осећање силније, одушевљење живље.