Српски сион

С тр . 663.

јега и јаснијега од ликова и слика, коЈе су изложене у тој иричи; а могуће е бјеше ту у близини и сам сејач на догледу свима, засијевајући тек узорану њиву на оближњем обрјешку, што но се спушташе к језеру. И од сјемена што га сејаше, како то добро бјеше иознато елушатељима: „једно сјеме ааде крај и/уша; и иитце небеске тзобаше га. А друго иаде на камеп" гдје бјеше мало земље; а како бјеше танак слој земље изниче оно брзо, но не могавши пустити јако жиле, увену и осуши се брзо на припеди сунчаној. „И друго таде у трње" (кога бјеше и онда, а има га и сада много у Палестини) и трње га удави. А друго (наиосљетку) иаде па добру земљу, и изникавши донесе род то тридесет и ш> шесеш и по сшо". Свршивши ту иричу, надовеза Спаситељ важно: „ ко ила уши да чује нека чује". Додатак тај не бјеше излишан, јер су имали многи слушатељи уши да чују, али немаху довољно разума да разумеју причу. Поред свега тога што бјеиге та прича врло обичиа и јасна, не схватише чак ни ученици њено значење и кад се свратио Спаситељ у кућу апостола Петра у Канернауму, не пронустише они да га замоле, да им ју разјасни. Већ сама та околност што га мољаху, показиваше, е је та ирича врло утјецала на њих, да је покренула мисао њихову, која тражаше сад задовољења. И Спаситељ не оклијеваше, да потанко разјасни иричу ту својијем апостолима, који ће након њега нродужити дјело његово. На питање: зашто,он говори народу у причама, одговори им Спаситељ, да се тек таквом формом ноучавања могу са уснјехом поучавати народи, који: „очима гледају и не виде, и ушима слушају и не чују и не разумију", јер је по риЈвчима пророка Исајије: „заслијеиио очи

њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима и срцем не разумију". Па нека се бар ти спољашњи ликови удубе у памет људи, како би им могли поред повољнијег расположења послужити као номоћно средство, да нроникну у њихов унутрашњи смисао, који им још сада није дано разумјети. Тек је изабранијем ученицима дано „ да знаду шајш\ царсшва Божјега " и њима као ироповједницима ти.јех тајана могаше Спаситељ разјаснити снољашњи образ приче. Под сејачем сјемена рамијева се сам божанствени нроповједник ријечи Божје, а иод сјемењем његови слушатељи. Дио слушатеља наличагае оном сјемену што паде крај пута, на га нозобаше птице и погазише пролазници. То су људи неосјетљива, и тврда срца, у коме не налази ријеч Вожја земљишта за вегетирање и из тог земљишта или га искида одмах дух злобе или се пак губи и гине на каменитој стази животнијех брига. Други су опет слушатељи слични сјемену које паде на камен, на ком има истина нешто земље, али не толико, да може пустити сјеме жиле и укорјенити се у њој. Ти људи радосно нримају ријечи Божје, али оне не хватају корјена у срцу њихову, те их они нод утјецајем гоњења и животнијех незгода врло лако одбацују и оне вену и сугае се у души њиховој. А сјеме иало у трње означава онога, који прима ријечи и иружа им могућност да узрасту у срцу његору; али бриге овог живота и грамжење за богатством угуши у њему течајем времена ријеч Вожју, и оно не донесе нлода. Напосљетку сјеме бачено у добру вемљу представља оне, који слугаају и разумију ријечи и доносе плод, и то једни стоструко, други шездесетоструко, а, трећи тридесетоструко. (Наетавиће се).

ЕКСОРТАЦИЈА НА ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ. Изговорио нред четири горња разреда вел. гиж. карловачке Бидак, богослов.

„А Гоепод пошто им ивговори узнеее се на небо, и сједе Богу с деене стране." Мрк. XVI. 19. До данас нрођоше четрдесет дана од славног васкрса Исуса Христа; за апостоле и ученике Му били су то дани радости и туге; дани ра-

дости: јер виђаху опет лице у лице свог љубљеног Господа и учитеља, Њега, који на кратко време би им отргнут смрћу и погребом; дани туге: та знађаху, да носле свршеног дела спасења света Њему нема боравка овде на земљи; сетшне се оне речи, које изговори ученпцима на кратко иред смрт Своју, да их ириправи на