Српски сион

I

Б р . 42.

приближавајући се растанак: „Још мало, и не ћете ме видети, и опет мало, иа ће ме видети: јер идем к' оцу", 1 — као и оних речи, које управи на Марију Магдалину после свог васкрса, пошто јој се ноказао: „иди к'браћи мојој и кажи им: враћам се к' оцу Своме и оцу вашему, и Богу Своме и Богу вашему". 2 После Свог васкрса, за ових четрдесет дана, Господ се често показивао вернима, особито нак Својим апостолима. Тако одмах с' вечера на дан васкроа, када су се затворили били из страха од Јудеја; па на осам дана опет због Томиног неверја; даље: на тиверијском језеру, када су ловили рибу; за тим на гори галилејској, где их Исус позва. У овим састанцима поучавао их је Исус да устрају у уређењу царства Божјег на земљи, и разјашњивао им је св. писмо. На четрдесети дан указао се опет апостолима у Јерусалиму, камо их је сакупио из Галилеје, и рече им: „Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан. И да се ироповеда покајање у име Његово и опроштење греха ио свима народима иочевши од Јерусалима", 8 и заповеди им, да се не крећу из Јерусалима, док не виде испуњено обећање Оца Свога небеснога, за којега су дознали из Његових уста. Ово и јошт много другога говорио је својим апостолима, и за тим изведе их до Витаније, на гору Јелеонску, где се тако често молио оцу Своме, и где се започела Његова страдања; ту „иодигнувши руке благослови их, и кад их благосиљаше, одстуни од њих, и узношаше се на небо". 4 Застанимо мало код данашњег празника и његове тајанетвености; расмотримо његову суштину, и за тим примену и значење за нас. Спаситељ се узноси на небо, да и као човек заузме престо славе своје, који је оставио био ради нашег спасења, и да седне уз десну Оца Свога. Навршила се тридесет и трећа година Његова земна живота, пуног оскудица и без радости. Иснунио их је у служби Богу, на добро човечанства, за рад чијег спасења и сиђе доле. Ко изброја кораке и труде, које учини као добар пастир, тражећи и спасавајући изгубљену овцу — грешника? ко ли изброја речи, ономене, 1 Јов. XVI. 16. 2 Јов. XX. 17. 3 Лук. XXIV. 46. 4 Лук. XXIV. 50—51.

поуке, утехе, па и укоре и казне, које Он изговори, да би заблудео свет вратио к' врлини и истини? ко ли сузе, које је Његово око исплакало, уздисаје Његових прсију на догледу жалосног пустошења у винограду Госиодњем, и тврдокорности, која сусреташе Његове труде? ко наброја натње и нрезирања која Он претрпи; оговарања и хуљења, која Он отрпи; злостављања и ударце, које је нонео пре но што му душа напусти измучено тело, и пре но што предаде душу у руке Свога Оца? Зато је то и био захтев божанске љубави и правде: онога крунисати вечном славом, који се сиисходио и ионизио нас ради, који осиромапш, да нас обогати милошћу и помиловањем, који се иредаде смрти, да нама да живота. Па каква разлика онда и сада! Мало пре јошт до смрти оговаран, хуљеи и презиран, — сада одевен Божјом славом; мало пре с' крвљу и ранама застрт и у море од горчина зароњен, сада на почетку блажене вечности но Његовој човечијој природи; мало нре виси о мученичком дрвету, крсту, — сада уз десну страну Оца Свога седи нобедоносно над грехом и смрти! -- „Није ли то требало да Христос нретрии и да уђе у славу Своју?" 6 тако рече Господ двојици својих ученика, које је на васкрсни дап после подне пратио на њиховом путу у Емаус. 0 том чину божанствене праведности и о узвишеној природи у Исусу Христу'св. апостол Павле овако говори: „Јер ово да се мисли међу вама што је и у Христу Исусу; који, ако је и био у обличју Божјем, није се отимао да се исиореди с' Богом; него је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи и на очи нађе се као човјек. Понизио сам себе поставши послушан до саме смрти, а смрти крстове. За то и Ђог Њсга повиси, и дарова Му име које је веће од сваког имена. Да се у име Исусово поклони свако кољено оних који су на небу и на земљи и под земљом; и сваки језик да нризна да је Господ Иеус Христос на славу Бога Оца". 6 Па зар није сам Господ изразио се слично у својој нрвосвештеничкој молитви? „Оче! —" мољаше се — „ја тебе прославих на земљи: посао сврших који си ми дао да радим. И сада прослави Ти мене, оче, у Тебе самога славом, коју имадох у Тебе пре него свет иостаде". 7 5 Лук. XXIV. 26. 6 Фил. П. 5—11. 7 Јов XVII. 4—5.