Српски сион

„СРПСКИ СИОН ."

В р . 43.

иоутјешите Божанскож утјехом, да важ се душа с' Богом поразговори и њему иомоли, а Боже услиши нам молитву! — Данашњи овај дан не светкује се свуда и свагђе као овђе тако свечано и искрено, — јер ево данас обависмо у овом дому Госиодњем ријетку и невиђену до сад свечаност, првину у свој Крбави равној, — а то је освеЛење новога школског барјака, па зато се и окуписмо у овако лијепом броју, за то се и радујемо данас. „Неко се радује — иеко плаче; неко се шали — а неко жали" то је било, бива и биће вазда нешто стална, нешто непромјенљива у животу човјечијем, — на тако је ево данас и међу нама; ми се радујемо — јер је »во свјетли тренутак. јер нас скромно и побожно ч] т вство обузимати мора, гледајући овај посвећени барјак, ово вјеште руке ремек дјело, које се освети у славу Божју, а намјени школи и нашој школској младежи. Црква и школа — школа и црква јесу два жива врела. два богата извора, из којих нигда не престаје извирати душевна иаша храна, — то је цела истина; јер народ без цркве и школе — готов је слијепац; народ без цркве и школе — остаје непросвећен; народ без тога двога остаје суров и дивљи, — иа ће према томе слијепац у јаму непросвјећени у пропаст, — сурови и дпвљи у тавницу, — и то је цела истина! 0 цркви да и не говорим, — већ само да нагласим овом свечаном нрилпком, да је школа од важна и преважна значаја у животу сваког народа, јер нам и школа отвара очи, да нознамо Бога и његова стварања; и она нам просвјећује ум, оплемењава срце и душу, да нознамо Бога, у св. тројици слављенога, да Га вазда славимо, хвалимо и величамо, да Му се дивимо и улшвамо, не само у овом храму светом, већ и у оном дивном храму Његовом — у нрироди Божијој, гледајући величанствено небо, то престоље Бога јединога и красну земљу са богатсхвом својнм то поднолшје Божије! — Па ту и таку школу красно закити лијеиим ево накитом, дивно окити лијепим цвијетком — ма правим српским барјаком, велики наш родољуб, челик Србин, искрени иријатељ и велики љубитељ школе и цркве, — кога имамо срећу данас виђети у средини нашој, а то је красан листак наше горе, дичан синак свога рода, а чедо ове св. матере цркве — многоштовани г. Божо Клиска, који далеко живећи изван рода свога, у иновјерији, -- у туђиии, у туђем завичају, ипак не заборави своје цркве и школе, већ се лијено сјети и једне и друге својим мплодаром, својим прилогом, па се уврсти у број ктитора. и приложника овог

св. храма, да му се у њему за живота моли Бога за јуначко и лијепо здравље, а по смрти чини сномена за племениту душу његову! Споменуо сам већ, браћо драга, а спомињем и • данас овђе с радошћу, да је тај врли Србин скоро дао за ноиравак овог дома Божијег принос од 100 ф.; — дарива цркву, а боме не оста дужан ни сестри њезиној школи, већ ево и њу дарива дичним даром — овим ево красним школским барјаком! Па. ко да му не бегена и не завиди на том племенитом чину и дару његовом?! Ко да не рекне — хвала му, ко да не узвикне — част му?! Ко да од срца не зажели, да га Свевишњи заштити и благослови својом моћном десницом, да га ноживи здрава на много љета и година — до скрајних граница човјечија лшвота?! — Па гле само, какав је овај мио дарак, овај лијени и освећени барјак, не сваговски, не ратоборни, већ барјак просвјетни, барјак школе, — барјак школске младежи, те уздаиице и наше наде — Српчади младе, — барјак ево од скупоцјене свиле, златом оперважен, златвим китама украшен, — а на њему с' једне стране ево слика св. Саве — те српске славе, тога просвјетптеља и научитеља нашег! Слика праве наше српске звпјезде, — „слика онога свијетлила на небу наше правосл. матере цркве, које нам свијетлило најсјајније и најсвијетлије свијетли, те које нас својим зрацима грије и одушевљава и тјеши у нашем црквеном и народном животу, — слика, велим. онога, — који од свију небесних житеља нама је најближи, а од свију нас, ко.ји смо на земљи — Богу најближи" — јер и он је Србин био и као такав светитељем постао, —• као такав постао српске цркве врховном главом, као што Му се то лијепо у пјесми и поје: „Ускликнимо са љубави — светитељу Сави, српске_ цркве врховној глави"!' Друга слика, која краси овај мио дарак — овај лијепи барјак, јест слика крсног имена иашег родољуба Боже, слика св. Архистратига Михаила, са иламеним мачем у десници, а са вагом — са мјерилом — правде Божије у љевици, као знаком, да ће се сваком данас сутра на праведном, суду Божијем страшном — одмјерити правда и измјерити се његова дјела, која је у животу починио, те који иас символични знак опомиње, да — ако желимо себи добра онога свијета, да га, велим, ваља стећи за живота — овог свијета — добрим дјелима милости душевне и тјелесне! А такво једно добро дјело, дјело нлеменнто, учини и Ти врли Србине и честити родољубе Божо! Овим данашњим и оним првим дјелом — даде Бог Теби прилике, да још за