Српски сион

С тр . 690.

„СРПСКИ СИОН."

организам изумире, он се растада, он се онет раствара но законима хемијскога сродства у оне твари, из којих је образован и прелази ио закону труљења и вреља опет у неорганске супстанције. Но материјализам се лаћа даље једне хипотезе, која би свакојако морала биши исшиниша, кад би он у онште имао право и коју хипотезу смо укратко напред додирнули; но доказујући неисшииишосш те хииотезе, задајемо и самом материјализму тежак ударац. Та хипотеза је тако звано „ тх/растварање" §епега110 ае^шуоса, 8роп1апеа или оп&тапа. Она тврди, да су оргапска бића могла ностати и из неорганске твари и без нужног семена или клице, без дејства неке творачке, божанске силе. Но та тврдња је са свим лабава и лажна. Чиме доказује или подупире материјализам ту своју тврдњу? За што он не пружи доказа једним факшом, који то показује? Ми немамо —- како рекосмо — ни једнога примера, да је из неорганске твари органски предмет потекао, те за то морамо ту тврдњу материјализма дотле као самовољну и неонравдану сматрати, док нам се не иружи противни доказ. С тога су уважени и признати природњаци садашњости и најближе прошлости један Еренберг, Шван, Шулце, Унгер, Вагнер, Милер, Вирхов, Шлајден, ЈГибиг, Сналанцани, Флуранс, Настер, Катрфаж, Дарвин, Хексли, Квенштет и многи други ту теорију без изнимке одбацили и као самовољну и ничим недоказану нредпоставку ју жигосали; — шта више стари мајсгор Либиг назива ону гомилицу, у коју спадају материјалисте: Фогт, Молешот и Бихнер „дилетантима и странцима на нољу ириродних наука" („Аи§81). А. 2." 1856 N1*. 24). И за најпростије и најниже организме, инфузорије, важи природни аксијом: „опте утип ех у1уо " без изнимке. Покушаји Пастерови и других доказали су, да у ваздуху имаде неизмерна множина органских клица (монаде, споре), које продирући кроз најситније пукотине и горе и допирући помоћу ваздушне струје дисања у крв и с овом у најфиније жилице и судиће, развијају се при повољним околностими у органска бића. Природњак Унгер дестиловао је у једном суду воду, иа је пустио у њу обичнога атмосферског ваздуха; те је одмах нашао у води најпростије вегетабилно тело — Рго1ососси8 пппог , — једна врста

„алга"; за тим је узео опет хемијски чисту воду, али је најпре очистио ваздух усијаном паром и за тим суд херметички затворио, па се ни носле неколико година није показао ни најмаљи траг од какве органске супстанције. Па како дакле гледа материјализам да се помогне против тих очевидних истина? Уступајући по мало, пронашао је ипак нов изговор. „У прадобу организације — вели материјалист Бурмајстер — све је то било друкчије; при повећаној интензивности хемијско-фисикалних процеса у том добу, могла се из кисеоника, гушлика, водика и угљене киселине, креча и глине и других твари образовати једна основна праматерија, из које су се могли развити први организми". (Оевсћ. с1ег 8сћбрћт^, 5. АиД.) Но за што се материјализам лаћа те ничим непотврђене претноставке? Одговор на то је тако исто поучан и карактеристичан, као што је и наиван: „јер би се иначе без те хипотезе иостанак организама на земљи, само иосредством неиосредног утицаја неке више силе дао замислити" (ЉМет, стр. 287.). Даклене можда из научних разлога осшаје машеријализам ири свом мишљењу, него гато би путем правилнога размишљања морао примиши биИе једног највишег суштасмва и признати, да је тгрешио." Но то је мало чудновато „објективно испитивање" и „знанствена часност", које радије слабим хипотезама прибегава, него тако блиској и разумној истини! Па да ли су материјалисте поменутом претпоставком што добиле за своју хииотезу? Као тобоже да не стоји материјализму на супрот истина искуства,: да свака повећан^ЈјвИ* зивност хемијско физикалних процеЛИЈРИР повећање светлости, топлоте, електрицитета и т. д. над садањом уређеном мером свога дејства, у место да животни процес организама о.јачава, баш га слаби и до изве,сног степена повећана, организацију управо разорава. Па је ли разумно претпоставити, да је оно, што организму шкоди и што га уништава, узрок његова тстанка било? Па онда: ако је заиста тако, као што материјализам тврди, зашто нам не изнесе дотични факш пред очи? Кад му споменуте твари заједно са импондерабилијама: светлошћу, топлотом, магнетизмом, електрицитетом у каквој хоће количини на расположењу стоје, — за што нам не произведе неку „органичку праматерију", из које се организми сами