Српски сион

С тр . 696.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 44.

могаше, нити ће икада моћи нашкодити културни ирогрес. Наиред спометути изузетци налазс се код народа, који су дубоко исиод природне висине гледишта на морал и савесност. ^е!;оигпеаи разликује две врсте атејиста:несвесне и свесне. Несвесни су они, који не верују у Бога, нити еу веровали у Бога, иа га и не познају. Оваки се налазе у талогу човечје природе ; то су најдивл.и, најзануштенији и најбруталнији. Свесни су они, који познају Бога, који су некад веровали у Њега, али данас више не. То су проФесори, мудраци, јунаци од интелигенције и знања. Одкуда та заиста чудна појава? Како су ти високи мужеви, ти мудраци, ти јунаци од интелигенције и знања, дошли до тог заиста неизмерног наиретка, да личе — најзапуштенијим створовима нашег рода?!

Они дивљаци су безумнији од мајмупа антропоморФиста, јер ови знају ископати бар здснце, да си угасе жеђ, дочим они ни то не уму. И сад пазите логичног закључка: Мудраци. они придружују се дивљацима; даклем: они су безумнији од — мајмуна антроиоморФиста. Али интелигенција је дана ради истине и нагиње истини. Заиста — рекао је још Лристдтел — оно, што већина држи за истину, и јесте истина у нрироди. А то исто понављаху: Цицерон, Сенека и св. Тома Аквинатски. Дакле кад је тако, онда се то универзално сведочење мора сматрати: као израз силне тежње човечанства. У осталом и размишљање и свагдање искуство доказује нам, да, када један род опћенито и постојано тежи за неким предметом, треба узети, да тај предмет заиста постоји. Природа човечја опћеиито и постојано тежи Богу, дакле: Има Бога! .ће се).

РУКОВОДСТВО БИБЛИЈСКОЈ ИСТОРИЈИ НОВОГА ЗАВЕТА. Дио четврти. Дјела и учење Исуеа Хриета од друге до треће паехе. (Наставак).

XIV. Исцјељење жене од крвотока и васкресење кћери Јајирове. Исус ш?ље дванаест апостола на проповјед. Мученичка смрт јована Претече. Вративши се из Нереје, иоче Спаситељ опет учит-м и чинити дјела милосрЦ по градовима и селима у Галилеји и ионово се скупи око њега мноштво народа. Али ето дође к њему врло узнемирен неки начелник синагоге т. ј. главни старјешина црквене општине, кога врло поштоваху Јудеји. Врло је могуће, е бјеше тај начелник синагоге и члан онога посланства, које дође да моли Исуса у име капетана прозелита, што но сагради саму синагогу. Ако ли је тако, онда знађаше он из искуства колико је моћан тај, коме се он сада обраћа. Бацивши се иред но]'е његове, поче он, јецајући од туге. говорити, е његова мала кћи, његова јединица, сада умпре, а могуће да је већ и умрла, но пође ли он и положи ли руку своју на њу — она ће оживити. Са неж-

ношћу, која се никада не оглуши на вапаје тужнијех, подиже се Исус Христос одмах и пође с њим, праћен не само од ученика својијех, већ и од велике гомиле народа, што се скупио око њега и који би свједоком тог призора. Кад он иђаше, купљаше се народ непрестано, гурајући се нестрпљиво око њега. Џо у гомили, (у којој се налажаху без сваке сумње и неки између фарисеја и ученика Јовановијех, с којима он говораше, а такође и митари и грјешници, који иђаху узастопце за њим) бјеше једна личност, ко.ју не доведе радозналост да види, шта ће он учинити начелнику синагоге. Бјеше то женска, која сградаше већ дванаест година, од тешке болести, која је ужасно јеђаше, а особито с тога, што држаше народ ту болест за посљедицу грјешнијех навика. Узалуд је расипала иметак с.вој, тражећи олакшицу и помоћ у многијех и разнијех врачева, али све то још више