Српски сион

Б р . 44

„ОРШЖИ СИОН."

Стр. 697.

уђаше здрављу њеном и сад она хтједе да нокуша оно, као иоељедње очајничко средство, што могаше получити без сваке награде од божанственог врача. Могуће, што већ немаше ни чега, чиме би га наградила, нгго она у незнању своме држаше за неопходност; могуће опет што се у женској стидљивости бојала, да покаже болест, од које страдаше — одлучи она, да тако рећи украде од њега жељено исцјељење. И гле она се очајнички и одлучно силом пробила кроз густу гомилу, само да га се узмогне дота-ћи, и затијем се заиста испотаја дотакла његовијех хаљина. Осјетивши одмах, е постиже жељу своју и оздрави, хтједе да се брже боље и непримјетно сакрије међу свијет. Но то бјеше непримјетно тек за друге, али не и за Христа. Осјетивши да изађе из њега љековита моћ, стаде он и запита: „ Ко се дотаче мојијех хаљина,? и Не схваћајући у чему је ствар, одговори апостол Петар, е је тешко рећи ко га се дотаче у толикој гомили; но Спаситељ жељаше да нађе тијем питањем одзив у оне, која се хтједе сакрити пред њиме, пошто се послужи великијем доброчинством божанственог врача. И гле, поглед његов застаде баш на њој и она дрхћући од страха, изафе између народа. и клекавши преда њ', рече му истину Желећи изгладити погрјешку своју, заборави она сад своју женску стидљивост. Она се без сумње бојаше гнијева његова, јер глашаше закон јавно. е је онај нечист до вечера, кога се дотакне, која болује од крвотока. А ту ето очисти се она дотакавши га се, и њен дотидај не оскврни га. Не љутећи се нимало рече јој Опаситељ: »КШри! (и у тој милостивој ријечи јекну опроштење) вјера швоја поможе ти; иди с миром, и буди здрава од болести швоје." Случај тај задржа неколико Христа, а Јајиру бјеше скуноцјен сваки тренутак. Али он не бјеше једини патник, који тражаше милосрђа у Спаситеља а како не показа он због тога никакве жаобе, јасно је да га не учини јад себичнијем Но баш у тај мах стиже му гласник са кратком поруком: „ кКи твоја умрије ," којој поруци надовеза он готово негодујући и иронички: „ гата ве% трудиш учитеља?" Порука та не тицаше се Исуса, али он чувши је, хтједе са саучешћем да избави несретног оца од излишне патње и рече му важне ријечи: „не бој се, само вјеруј."

Они приспјеше наскоро у кућу његову и видјеше ондје како се узбуниле најмљене на.рицаљке и свирци, који се удараху у прса надавши силну вику и шум, вријеђајући тијем тишину искрена бола и нијему величанственост смрти. Тај измајторисани вапај текну Христа у душу; ставши најприје на вратима, забрани народу да не улази за њим, и уђе затијем у •кућу тек са тројицом најмилијнјех ученика евојијех — Петром, Јаковом и Јованом. Ушавши у кућу рече најприје да не наричу узалуд; а кад му се на, ријечи његове: „дјевојка иије умрла, него сиава" почеше простачки ругати, истјера он, негодујући, плаћене нарицаљке. Кад се опет све стишало, узе собом родитеље дјевојчине и тројицу најизбранијијех апостола, и уђе лагано у собу, гдје цареваше ужасна тишина смртна. Затијем узе хладну руку покојничину и изрече уздрхталијем гласом ријечи: „ Талиша куми, које зпачи: дјевојко, шеби говорим, усшаии" и душа се одмах вратила у њу, а дјевојка устаде и поче ходити. Отрашно чуђење обузе родитеље, но Христос им рече мирно, да јој даду нека једе. А што им он, по обичају своме, рече. да не говоре ништа о томе, што се догодило, очевидно је, е он не смијераше тијем на то, да остане тај догађај непознат —■ што је у осталом потпуно немогуће поред толикијех свједока — већ им рече за то, што се они, који примише из руку Божјијех неизмјерне милости, сјећају већма и са побожнијом благодарношћу тијех милости, ако ли их држе ка-о тајну ризницу у дубљини срца свога. Ма како да бјеху велики и дивни догађаји, који се збише тога дана, ипак је тај дан обњљежен још са једнијем дивнијем дјелом свемогућства. Кад изађе Исус из куће Јајирове иђаху за њиме два слијепца нратећи га вапајем доселе нечувенијем : „ иомилуј нас, сине Давидов!" Спаситељ хотјевши искушати вјеру њихову, и не обраћајући пажње на слијепце и вапај њихов, упутио се према оној кући у Капернауму, у којој обично живљаше, и тек онда, кад уђоше слијепци узастопце за њиме у кућу, обрати се он к њима и запита их: „верујеше ли да могу шо учиниши ? и А они му рекоше: „ да, Госиоде! а Тада се дотаче очију њиховијех и рече: „ио-вјери вашој нека вам буде." И они прогледаше. Спаситељ им