Српски сион

Стр. 698.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 44.

рече, као год што рече у многијем другијем случајевима, да не ироносе то што се случило, већ да чувају у дубљини срда свога благоНа „Примједбе г. I У бр. 39. и 40. „ У бр. 39. и 40. „Српскога Сиона 1 ' одговара ми г. Гр. Н. Живковић на моје примједбе, које сам ја написао о његовој „Литургици". У својој одбрани заузео је ноложај непријатељски према мени и пун шсоко8лп'а и с њеке висине гледа на мене. Тако вели: „Та пуристе морају да преврћу и прекапају; па када не би налазили етимолоиших, дијалектичких и ортографичних погрјешака, кад не би нашли по који провинцијализам, архаизам и по који мелез — не би се онда знало ни да су живи". Ето тако цијени филологаки рад не само мој него и другијех, који се овијем послом баве. Али ми видимо из „Литургике" г. Живковића да га баш не разапиње тако јако снаЈга, да се може и са филолозима титрати. Видјећемо, а и сам ће видјети да му се треба добро обути кад загази и у своје рођено поље. 1.) Г. Гр. Н. Живковић вели за пре= /иКдростћ прости да није његово нреводити него тумачити и вели да то није никаква тајна за њега шта значи прости, па онда још јзвикује: „Та то знаду и наши црквари старци да прости значи уиравно (т. ј. стојте)". Али ја, кажем на то да не само да не знају „црквари старци" гата значи прости него није знао ни сам писац „Литургике". Јер да је знао шта значи просги, не би у својој „Литургици" казао овако: „Премудрост! прости! а тијем ријечима нозивље вијерне, да погледају на узвишено јевањђеље 5 у ком је премудрост божја изложена и да му се прости ш. ј. чисшим срцем поклоне као самом Христу". Тако може тумачити прел^дростц прости! само онај, који не разумије гата то значи прости ! Из овога тумачења г. Живковића сваки беспристрастан судија мора казати да г. Живк. није разумио гата то значи прости, па макар се он колико превијао и извијао сад. Што се види, види. Сад не помаже г. Живковићу нигата, јер за обрану

дарност према Богу; но радост њихова тражаше одушке и они не испунише те заповеди. (Наставиће ое).

]. Н. Живкови&а". Јрпскога Сиона". његову што се овога тиче није се јавио бага ни један бранилац. 2.) Што се тиче нревода и тумачења шк г ксто ненек-кстндА, ту ми је уредник „Срнскога Оиона" затворио врата „Српскога Оиона", те о томе не може вигае бити говора. Али мени није ни потребно да о томе јога иигаем, јер сам потпуно увјерен да је моје тумачење сасвијем добро, а г. Живковића и Вукадиновића, сасвијем погрјешно, и други нека о томе суде ко је од нас загазио у јерес. Али не могу пропустити да не одговорим г. Живковнћу на оно, гдје мене дира овијем ријечима: „И ако ми је савјест мирна била, ипак су ми се крупне и тегаке мисии врзле по глави, све дотле, док г. прота Ј. Вукадиновић у бр. 32. „Орпскога Сиона" не рече, да се превод „невјесто над невјестама", „не противи науци правосл. богословској, већ исгој потпуно одговара", а сасвим ми је одлануло, кад г. прота г. Живановића без околигаавања ош>ера међу јерешике, те г. Ж. онако витегаки као покајник признаде: „да сам само у толико погријегаио што се нијесам требао удаљавати од своје филологије и мијешати се у онај посао, који не принада мени". Ето тако говори г. Живковнћ, а ја му на то велим да се не могу довољно начудити да му се није јога 15. глава јеванђелија од Луке ирицијепила на срце и ум, те не ће да зна за причу господа нашега спаситеља: кТи чмок-ккх касх илши сто оксцх и погбвлк единВ К ј них» Рад^итесА со /инок>, гаки> окр^кто^х окц$ /иок попшш8|о. Ви се дакле радујете гато ме г. прота Вукадиновић без моје кривице, а јога са својега и вашега кривога, тумачења познате реченице отјера у јеретике не обзирући се ни мало на дивну ову причу нашега спаситеља. Заиста ко ,је чудан нек се чуду чуди! 3.) ткцја ткои)(х и т. д. Г. Живковић вели за моје тумачење ове реченице ово: 9 Тим