Српски сион

Б р . 43.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 679.

РУКОВОДСТВО БИВЛИЈСКОЈ ИСТОРИЈИ НОВОГА ЗАВШ.

Дио четврти.

Дјела и учење Иеуеа Хриета од друге до треће паехе. (Наставак).

Да још јасније открије ученидима својима тајне царства небеснога, исприча им Спаситељ још неколико прича, развијајући поступачно главну мисао. У причи о сејачу разјашњено је тек сејање сјемена царства Божјега и различита судбина тог сјемена у разноликијем срцима. Затијем разјасни им Спаситељ како се сјеме снажно развија у души приступачној (воспршмчивои). У том је случају царство Божје слично зрну горушичном, које, и ако је најситније међу сјеменима, кад израсте иретекне свако новрће и узрасте као дрво какво, те долијећу птице небеске и сакрива-ју се у грање његово. Или оно је још слично квасу, који врже жена у три мјерице брашна, док не ускисе све. И баш као год што из горушична сјемена, усљед унутрашње природе његове, израсте велико дрво, а од квасца ускисне све тијесто, тако исто мора и новозавјетно царство, поред свег тог што му је почетак толико скроман, раширити гране своје по свем свијету и нрожмати сав свијет својијем унутрашњијем духом. Да се оно устали, нијееу потребни никакви спољашњи, присилни преврати или крвави ратови, како себи уобразише можда многи слушатељи његови. Не, Спаситељ учаше, е ће побиједити царство небеско снагом истине, која лежи у самом бићу његовом и том снагом снагом вјере и љубави — препородиће оно свијет. Но напредовање његово не ће бити поштеђено од лукавства вјековјечног непријатеља, који ће се послужити свима виговима лукавства својега, да задржи или пренријечи на- предовање тог царства. У том случају наличи царство Божје човјеку, који баци сјеме у добру земљу, на коју посеја непријатељ ноћу кукољ = међу шеницу, не би ли кукољ угушио пшеницу. Тада предложише слуге господару своме да даде исплијевити кукољ, но господар им рече: „не, да, не би чуиајуКи кукољ точупали заједно с њиме ишеницу. Осшавише нека расше обоје заједно до жешве" кад ће моћи жетеоци без штете разабрати кукољ из пшенице, и на

заповиЈест господареву повезати га у снопове и сажећи, а пшеницу спремити у житницу. Сам Спаситељ растумачи и ову причу, као и прву, ученицима, јер га замолише. У цркви коју он основа биће поред пшенице и кукоља, који ће посејати вјековјечни непријатељ и тек ће моћи божанствени Судија изрећи на носљедњем суду своју праведну одлуку о судбини и једнијех и другијех, јер се у садашњем вијеку даје свима потпуна могућност да се покају и кукољ да се препороди у добру пшеницу. „Јер они, вели блажени Августин, који су данас кукољ, могу постати сутра пшеницом." А да објасни ту истину рече Спаситељ, да је „ца/рсшво небеско као мрежа која се баци у море и заграби од сваке руке рибе; која кад се натуни, извукоше је на крај, и сједавши изабраше добре у судове, а зле бацише на иоље. Тако Ке биши на иосљешку вијека: изи~&и ~Ке ан^ели и одлучиЛе зле од ираведнијех. II баци~Ке их у шИ огњену: онде Ие биши илач и шкргуш зуба". Христос се забави цио дан причајући те дивне и примамљиве бесједе. Народ се све више скупљаше да чује божанственог проповједника, али Спаситељ осјећаше силни умор и њега обузе врло жеља да буде са,м и да одане. Најзгоднија прилика бјеше, да се удаљи на противну, мање насељену обалу Переје, и Спаситељ заповједи ученицима својима, да гоне лађу онамо. Али прије него што одбише лађу од обале, рекоше тројица између гомиле слушатеља, да желе да буду стални ученици његови и да иду за њиме. Први између њих бјеше књижевник. Уобразивши си, да ће једва дочекати, да он, будући учен и виђен у друпггву, постане чла.ном аностолског братства, покличе: „учишељу! ја идем за шобом кудгод ши по^еш". Но Христос провиђе његово себично срце, које рачунаше, е ће и у царству небескрм играти улогу, какву играше у царству земаљском, те му просто одговори, е се вара да ће стећи ма какве земаљске угодности, ступи ли у посљедоватеље Христове, јер: