Српски сион

Сгр. 680.

„СРП СКМ СИОН."

Б р . 43.

„лисице имају јаме и пшице небеске гпијезда, а сип човјечији пема гдје главе заклониши", па је свакако боље да остане у свом досадашњем положају, док се не очисти његово ташто срде и он потпуно не схвати тајну царства Божја. Други бјеше већ донекле ученик Опаситељев, но зажели да постане сасвијем веговијем посљедоватељем, молећи тек, да оде н најприје погребе оца. „ Хајде за мном, разлијеже се одлучан одговор Христов, а осшави нека мртви укоиавају своје мршваце " т. ј. остави свијет и свјетске послове њиховој властитој бризи. Ко хоће да иде за Христом тај треба да остави чак и оца и матер. Он треба да остави духовно мртвима да се брину о својима тјелесно умрлијем. Сличан одговор доби и трећи, који се тражаше да буде ученик. Та-ј искаше такође рока, не желећи да пође одма.х на пут са Христом, док се не опрости са укућанима и пријатељима својима. Он доби одговор, који постаде пословицом за сва времена: „ни један није приираван за царсшво Божје који мешне руку своју на илуг та се обзире нашраг". „Кога, но дивнијем ријечима блаженог Августина, зове исток, тај треба да окрене мисли своје са омркла заиада". Том су се узвишеном мишљу бадрили и кријепили они велики светитељи и подвижници црквени. који се одрекоше свију породичнијех веза и остављали због Христа све свезе свјетске. Кад би напосљетку уклоњена и та препријека, могоше ученици разапети једро на лађи својој и отиснути се на пут. Но и сад су, тако да се изразимо, опсједали Христа његови посљедоватељи, јер бјеху, како напомиње јеванђелист Марко п и друге ла$е с њим". Ове су се по свој прилици вратиле, јер се не напомиње да стигоше на другу страну, уплашивши се јамачно знакова, који предсказиваху буру. Спасител, могаше свакако међу својијем оданијем ученицима мирно оданути, и тек што се одмаче лађа од обале, склони он своју уморну главу на кожнат узглавач на крми и заспа, онако уморан, тврдијем сном, ' и сиаваше мирно, као сваки који је у потпуном миру са Богом и савјешћу својом. Али бјеше суђено, да буде и тај толико неопходни сан наскоро силом нарушен. На језеру подиже се неочекивано страшна и бијесна бура, која није баш необична у тој дубокој котлини земаљске површине. У ваздуху подиже се силан

вихар, а језеро се бурно заљуљало. Опасност бјеше страшна, а запјенушени валови запљуску.јући лађу бацаху је непрестано сад овамо сад онамо. Христа, који спаваше на откривеној палуби крај крме, кропљаху млазеви воде, али он спаваше мирно. Умор његов бјеше толико велик, е чак ни бура не могаше нарушити његова лша; а овамо се не усуди нико да га, пробуди. Али ето почеше валови сасвијем запљускивати лађу, која, пунећи се водом, поче тонути. Тад га почеше будити ученици његови са покличима пунима очајања и ужаса: „Госиоде! Учишељу! Учишељу! избави нас, изгибосмо". Такав очајнички вапај, измијешан са фијуком буре и хуком узбурканијех таласа, неугодно се косну њега онако санана. У таквијем случајима кад настане опасност изненада, без сваког припремања, познаје се човјек потпуно: ту се види не само јунаштво његово, већ и величина, чистоћа све његове природе. Олуја која сломи познату одважност суровијех рибара, и која им не допусти да се послуже својом вјештином, не смути ни за тренутак дубоки унутрашњи мир сина човјечјега. Исус се без сваке забуне и без сваког страха тек придиже са мокре крме немоћне и готово потонуле лађе, и без сваког даљег покрета утиша буру њиховијех душа мпрни.јем ријечима: Ћ за шшо сше сшрашљиви маловјерни? и Затијем се нодиже сасвијем и ставши на узвишенију крму у потпуној мирноћи своје природне величине, погледао је у таму бијесне олује, која лепршаше са хаљином његовом и мршаше косу његову и посред хуке бијеснијех елемената, разлијеже се глас његов : „ Луши, тресшани!" И вјетар се уталожио, те би велика тишина. А кад одсијевну на умиреној водиној површини трептање звијезда са ведра неба, почеше се не само ученици, већ и лафари, бојажљиво и шапућући разговарати међу се: „ко је овај да га слушају и вјешрови и море ? " И тај чудесан догађај као да надопуњаваше тек испричане приче о царству небеском. Из њега, мораше ученици и сви вјерни разабрати, е личи царство небеско или црква Христова дафи, коју бадају валови узбуркана мора животнога,. Валови могу неко вријеме и запљускавати лађу црквену и пријетити јој опасношћу; али они који су у њој не треба да, се боје тога. С њима је Христос, и док је он с њима, не ће им одољети ни силе паклене.