Српски сион

Бр. 45

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 713

зграду, коју је зграду Његова Светост благоизволела подићи на дар Вама и Вашој деци. Драга браћо! Вами је евима познато. да ево већ вигне него 20 година има, како се ми пепрестано боримо за нашу црквену аутономију, неирестано радимо и тежимо да нашу цркву и школу усавршимо, уредимо и да ју од еваког нападаја обезбедимо. Но на жалост, морамо признати, да смо до данас врло мало урадили, шта више можемо рећи, да нисмо ништа урадили; највећи немар показао се багн према нашим школама, које смо занемарили и које су већином због нашег немара, отргиуте из наших недара и предане су другоме на управу. То је исто задесило и вашу школу, коју сте данас, иницијативом Његове Светости, а заузимањем покојног вашег честитог свештеника Велепдерића, преузели у своју уираву и повратили је у коло сриских вероисноведних школа, а да би ју могли лакше и иоспешнијс одржати, то Вам је Његова Светост о свом трошку иодигла ову заиста врло лепу зграду, осим тога, притекла Вам је Његова Светост у помоћ и тиме, што ће још једпу учитељску силу о свом трошку издржавати, а то све у нади тој : да ћете свесни бити свога иозива, и настојати иа том, да Вам ова школа буде огледало ваше душе, у којој ће се огледати Ваше ноносито српско име, у којој ће Ваша младеж уз строгу, савестну и искрену наставу ваших учитеља бити иоучавана у свему ономе, што је илеменито и добро, како би из њих повремено ваљани грађани ностали, и честити и искрени родољуби српског народа! У ово име изјављујем од стране Његове Светости иреузвишеног Господина српског Митрополита и Патријарха Георгија Бранковића, да Вам се ово зданије предаје на дар, као што рекох, у еврху српске народне вероисиоведне школе. — ЖивилиП!" Након овога уз бурно клицање: „Живио наш св. Патријарх Георгије и хвала му" — захвалио се је г. прота Лазар .НстовиИ овим речима: „Светим благословом Његове Светоети нашег најмилостивијег Патријарха г. Георгија Бранковића и св. молитвама Божијим призвасмо ми данас ево св. благослов и милост Божију, да благослови овај красни дом и да га одржи у бесконачна времена цјела и неврсдима, а тиме га ево и свечапо осветисмо. Пак вас Богољубазни моји, питам у овако свеланом тренутку, има ли

кога ј нас овде међу нами, кога брата Србина и чеетите Срикиње, која синка и кћери има, има ли велим, кога Белобрђанина, којп свести има, који духа српеког, који љубавм нрема Српству има, а да се неће данас са мном заједно у души својој од срца зарадовати, кад види данас ево оваку дивну зграду, великом милошћу нодигнуту, у којој ће се младеж ваша сакупљати, да се учи свему, што ће јој за живот нужно бити, у којој ће се млађана дечица ваша учити свему, што је добро, што је красно и узвишено. Та мени су као што знате, ионајбоље познате све околности овог места, што се школе тиче, па Вас озбиљно питам, кажите ми но дуиш, није лп .много.м и многом честитом Србину и брату Вашем, румен стида на образе ударио, кад му је етарешина који у школу дошао, пак је видио оно малено, оно жалосно, опо худо здање, које је негда на овом месту било и које се срнском школом звало, - иак је видио у тој школи оно неколпко малене дечице са штицом и букваром, како се у ниској, и до зла Бога -запуштеној и жалосној школи, скупило и сћућурило око свог учител.а, внше пута зими и у ладној школи, као у каквом најмањем и пајжалосиијем сеоцу. И таково жалосно стање ваше школе трајаше све до јуче! А погледајте сад, драга браћо, шта ее узвишеном замшпљу, племенитом, добром и благом вољом створи и удеси за наставу ваше миле деце, ваше младежи драге! Па има ли кога овде међу вама браћо, који би могао бити неблагодаран и непризнателан према свом, тако великом добротвору и благодјеју?! Држим, да нема и да не може бити ни једног, који разборита ума и српске душе има: и ја сам уверен да евака душа српска са мном заједно данас из дубљине своје радосно кличе: Слава и хвала нека је узвишеиом и ретком данас добротвору народном, пак ево и Вашем, који се овим чином, овим племенитим делом показа, колико му срећа, напредак и бољитак народа нашег на срцу лежи; који за живота свога ево дивне споменике своје очинске љубави, живе задужбине гради у којима ће се слава имену Његовом нроносити у евсту, док је и једног Србина, док је света и века! И заиста браћо, та нема Вам леишег и дивнијег епоменика, нема већих задужбипа од школа. То је и св. Патријарх наш увидио и прегнуо свим силама, да се наше вероисповедне школе и опет свуда подигну и иоврате, а то ево учини