Српски сион

Б р . 47.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 743.

утехе и мира, него с осећајима и мисдима, кадшто још више смућеиима и с помишљајима црњим од обичнога? Не догађа ли се пад иама у овај мах оно исто, што је рекао једном Господ наш Исус Христос св. Апостолима? У коју ,'од кућу уђете, говораше им Он, шаљући их иа проповед, говорите: мир кући овој. И ако дакле У Митровици, 31 октобра 1893.

буде онде син мира, т. ј. човек достојан мира, остаће на њему мир ваш. Ако ли не буде, вратиће се к вама. (Лук. X. 5. 6) Пазите и запамтите ово, браћо моја. У осталом Сам Бог мира да вам да мир свагда у сваком, случају. Тоспод са свима вама (2 Сол. III. 16). Амин. По руском Григорије А. НиколиБ. свештеник.

РУКОВОДСТВО БИБЛИЈСКОЈ ИСТОРИЈИ НОВОГА ЗШТ1

Дио четврти. Дјела и учење Иеуеа Хриета од друге до треће паехе. (Свршетак)

Чае иролазаше за часом. Настала већ и четврта стража ноћи; ученици превалише на лађи тек половицу пута; свуда густ мрак;противан вјетар и бурни валови не дадоше лађи напријед; већ се бјеху уморили веслајући, а међутијем не бјеше међу њима онај, који би их могао примирити и спасти, јер остаде Христос на обали. Он се налазио сам на суву, а они се љуљали на опасном елементу; но он их је видјео за све то вријеме и жалио. И напосљетку, кад постиже опасност крајњу мјеру, оиазише ученици некакво свјетлуцање у тами: некаква страшна фигура са распуштенијем одијелом нђаше према њима по валовима, крећући се као да ће проћи поред њих. Видећи то, завапише- они од ужаса, мислећи да је .то утвара, што блуди по валовима. Али посрјед буре и мрака јекну божанствени глас, који им рече: „ Ја сам, не бојше се!" Тај глас разагна страх њихов и они хтједоше одмах да га узму у лађу; али Петар — исти онај Петар, који осјећајући, е је недостојан, викаше некада „иди од мепе" — обузет силном љубављу, не могаше дочекати док се он нриближи, већ покличе одушевљено : „ Гостде! ако си ти, реци ми да дођем к шеби по води." А он му рече „ ходи. и И Петар се врже са лађе у узбуркане таласе. Док бјеше поглед његов упрт у Господа заман ленршаше вјетар одјећу његову и за.ман га запљускиваху валови — јер му ништа не нахудише; но кад окрену вјетар у ковитлац и он сврнуо очима на бијесне валове и на

мрачну пропаст, што се отворила под њим, поче он .тонути, те завапи гласом (који ни мало не наличаше пређашњем гласу пуном иоуздања) плашљиво и очајнички: „ Госиоде! томагај." И Христос га не остави без помоћи. Пружио му одмах руку и подржа ученика с.вога који тоњаше, корећи га ири том благо: „ маловјерни, за шшо се посумња? и Након тога уђе апостол у лађу сав збуњен, а с њиме уђе и Господ; вјетар се одмах стишао и они се прикучише наскоро к обали обасјаној мјесечином, а затијем одмах уђоше и у пристаниште у које су ношли; сви се — и ученици и лађари — дивише врло, а неки му чак говораху: „ Ва истину ши си син Божји," дајући му наслов, којијем га назва доселе једини Натанајил. Кад већ отпоче Спаситељ свој обични рад на обалама језера Галилејска, чекаше га и на даље многи народ около Витсајиде Јулијине, мислећи да се још можда бави на гори у самоћи. Но народ чувши да се он већ изодавна налази около Капернаума и знајући да су ученици сами отпловили са лађом, ноче се врло чудити томе и кад стигоше 1 у Калернаум, питаху многи Исуса чисто сумњиво: „ Рави! кад си дошао овамо? и Опаситељ и не одговори на то питање стављено из пуке радозналости и чак упозори оне који га питаху, како су ниске побуде, које их воде к њему. Укори их за то, што не идоше за њиме из каквијех вишијех или духовнијех побуда, а нити за то што су видјели чудеса, већ „ што