Српски сион

С тр . 744.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 47.

једоше хљеб и наеишише се." И затијем их поче учити: „ Сшарајше ее пе за јело које пролази, него за јело које остаје за вјечни живот, које 7 >е вам даши сип човјечји, јер овога иотврди отац Бог ." Испочетка као да бјеху тронути и као да ее постидише. Он добро прочита мисли срдада њиховијех и они га запиташе : „Шта Кемо чиниши да радимо дјела Божја?" — „ Ово је дјело Божје да верујете оиога кога он посла " „Какав дакле ти иоказујеш знак да видимо и да вјерујемо?" „Оцеви наши једоше ману у иусшињи, као шшо је наиисаио: хљеб с неба даде им да једу" (ГГсал. 78. 24). Закључак бјеше јасан. Мојсија даваше им ману с неба. А Исус — као да хтједоше рећи — даде им доселе тек јечмени хљеб са земље. Ако ли је он прави Месија, не мора ли их зар, према предању тог народа, надијелити богатством и славом и у опће свакијем добром земаљскијем, што но га ишчекиваше народно уображење у својој грубој нредстави о Месији. Но Спаситељ не ироиусти да исправи то лажно схваћање и да их изведе на виши степен разумијевања. Он им одговори да ману не даваше Мојсија, већ Бог и да она бјеше тек ирообраз оног хљеба небеског, који ће им сада дати Отац сина човјечјег. Тежња за ,материјалним благом још помрачиваше ум њихов и они искаху тај -хљеб небески са таквом ножудом са каквом мољаше и Самарјанка воду, која гаси сваку жеђ. „Готоде! дај нам свагда тај хљеб.~' А Исус им рече: п Ја сам хљеб живоша: који мени долази не Ке огладњети, и који мене вјерује не Ке никад гладовати;" и затијем стаде им говорити. да је он дошао да чини вољу Оца, а његова је воља, да има сваки живот вјечни, који вјерује у његова сина. И сад сс опет зачу гнијевно мрмљање, које већ не потјецаше од неука народа, већ од старијех противника његовијех, вођа јудејскијех: „ Како дакле он говори: ја сиђох с неба? Како може реКи: ја сам хљеб који си/је с неба? Није ли ово Исус син Јосмфов, којему ми знамо и оца и матер?" Но Сиаситељ и овај пут, као и увијек, потврди онима који викаху силније, потпуније и јасније баш ону истину, коју они одбациваху. 'Гако је поступао он са Никодимом, тако поучи жену СамарЈанку, а тако одговори и старешинама храма, кад га позваше на одговорност што на-

руши суботу. Но малодушни равин и заблуђела жена имађаху бар толико вјере и искреносги, да могоше дубље проникнути у ријечи његове и смјерно схватити значење њихово и примаћи се на тај начин к истини. Сасвијем су што друго ови слушатељи. Промисао удостоји их да слушају науку из уста самог сина Божјег, који им откриваше велику тајну искупљења, а они одбациваху то велико доброчинство. Тада им откри Спаситељ без сваког околишавања и јасно, да је он та ; ј извор живота вјечна, који је послан с неба. ,,Ј« сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба живљеКе ва вијек; и хљеб који Лу ја даши тијело је моје, које Иу даши за живош свијета. 1 "'' Тијем ријечима показиваше се с једне стране на предстојеће велико дјело искуиљења грјешног човјештва приношењем тијела сина човјечјег за живот свијета, а с друге стране опет установЛ)аваше се унапријед тајна, причешћа, која имаше да иослужи као средство, како би и доцнија поколења вјернијех постала причасницима искупничког подвига Христова. Но за Јудеје, које са свијем обузеше таште мисли о земаљској величини Месијиној, остадоше недоступачне те велике тајне царства Божја; они се тек чудили тијем ријечима и говораху са негодовањем: „ Како може овај дати нама тијело своје да једемо? " А Христос потврди ту истину још јаснијим ријечима: „ Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела сина човјечјега и не иијеше крви његове, не Леше имати живота у себи. Који једе моје шијело и иије моју крв •има живош вјечни, и ја Лу га васкрснути у иошљедњи дан. Јер је тијело моје ираво јело и крв моја ираво ииКе. Који једе моје тијело и иије моју крв сшоји у мени и ја у њему." То велико откровење о новозавјетном начину приопћавања човјештва Божансгву бјеше чудновато и непојмл>иво, усљед необичности и дубљине своје, не само Јудејима, који бјеху заслијепљени предубјеђењима и невјером, већ ча-к и некијем најближијем посљедоватељима Христовима. „Многи од ученика његовијех који слушаху рекоше: ово је шврда бесједа! ко је може слушати? и Узалудна бјеху сва нова свједочанства Христова, да угуши сјеме сумње и невјере, које бјеше проклијало у њима. Он их не могаше увјерити и „од тада многи