Српски сион

Б р . 47.

„ОРПСКН сион.»

С тр . 745.

од ученика његовијех ошидоше нашраг, и више не иђаху е гшм. и То бјеше рђав знак за дјело Спаситеља свијета. Пун туге обрати се он својој дванаесториди апосгола и запита пх : „да не Леше и ви оши&и?" Но вјера ухвати већ дубок корјен у апостола и на то питање одговори Сиион Петар у име читавог круга апостолског : „ Гоеиоде! коме Лемо иЛи? Ти имаш ријечи вјечнога живоша. II ми вјероваемо и познасмо да си ши Хрисшос, син Бога живога." То бјеше дивна исповијест,

али она не изазва поред садашњијех тужниЈех прилика особиту радост давши тек прилику Спаситељу, да открије својијем љубезнијем ученицима страшну тајну, е га они сви не исповиједају тако. Ћ Ке избрах љи ја вас дванаесшорицу? но један је од вас рмво." Овај мах први пут опомену Христос оног несретног члана аиостолског друштва, који већ ношаше у души својој искру паклене замисли и који „хтједе га издати".

*

ЧЛАНЦИ О ЗАБАВИШТИМА

најважнија упутства у погледу истих за општине и родитеље, а на име приправнице, учитељице и забавиље — са наставним градивом. По најбољим ивворима написао Ив. М Поповић, учитељ. (Наставак). Знамо, да су деца радознала и да за непознате ствари обично овако питају: Шта је

то? За што је оно? Од чега је ово? Шта му је ту (саставни део) ? Ко то прави? Или: Где, на чему роди? Како се зготовљава? Како роди ? — За животиње — ван горњега, што се и на њих односити може: Шта једе? Шта ради ? и т. д. По тим питањима ваља удешавати и очигледну наставу, за коју важе она иста правила, као и у I. разреду основне школе, узевши у обзир схватање дечје. Уиамтити ваља, да забавиља не може у напред одредити, о чему ће се који дан са децом разговарати, а — ево —. за што: кад се н. пр. с пролећа нрви пут љубичица или трешња у забавиште донесе, онда је залуд и покушавати: о другом чему водити реч, него само о тим предметима; јер је пажња малиша и тако на њима. Овим је већ довољно објашњено, што смо мало час навели Из тога узрока отпада овде и т. з. специјални наставни план. Од песама за певање нека се научи око 15, од којих да је неколико и мађарских. Деца најрадије имају веселе певке. Кад их коју учимо, ваља им више пута отпевати и одсвирати (на виолини), да им се тим начином и омили. Нека се у песми не иде на врло високо, ни врло ниско! Нека се не пева дуго и у нездравом простору, нити пак у „тешкој" игри (због великог кретања).

Од игара уз песме, ако се више не може, нека се научи преко 10, од којих такође има и која мађарска бити. Ово је деци и надраже; али у нас — бар за сад — мучно је наћи згодних такових игара у већем броју, а то је или са неудесног — па можда и непристојног — текста и извођења саме игре, на што нек се особито пази — у толико већма, у колико су та деца маља, — или су н. пр. због скакања са високог и опасне. У том се највише пажње од забавиље с пуним иравом изискује, а упоред с тиме нека мотри, да загрејана деца ни по што не пију воде и да се и иначе не расхладе и не озебу! Вешта, учитељица моћи ће многе игре тако дотерати, да ће их с уживањем употребљавати. Тако н. пр. лепа, је и она опште позната: гушче , ако јој се текст овако измени: Ко је моје гушче одно, Нек ми натраг да, Ако хоће, ако жели, Да га волим ја! Често су речи без икаквог смисла порећане, или их је тек по неколико друкче узето, што се обично деси, када дечица не разумеју потПуно, што певају. Тако у игри мале ласше вели се: Полетела мала ласта II стаде ми на ногу .. . а треба: Долетела. . .