Српски сион

Б р . 48

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 763

к[Бижевностд стпрог библијског иарода, тако, да су се сви доднији писци историје, песниди и ирородн на љега угледали и нарочито свештено песништво и пророштво усавршавали по љему, како по облику, тако и по садржају, тако, да је за Давида и Соломона достигло

Карловци, 22. новембра 1894. „Застава" донаша вести о зидању „»атријарховог двора" и „патријарашке палате" у Будимиепгги, и о сазиву иашег народно-дрквепог сабора, који би се — 110 извештају „Заставином" — наскоро имао састати, ради одобрења тога зидања. Тнм вестлма својнм „Застава" је — као декорацију — придодала и вести о нренашању п „саме столице патријархове" у Будимпешту. А да декорадија б)*де потпуна и што раскошнија, те да што већма опсени очи и што љуће раздгажи срце и све живце у публике „Заставине", опа јој је. у чаробној бенгалској ватри, приказала и „ накнадии нренос богословије са устројењем семинара" и „саборске дворане" и држање будућих наших сабора у Будимпешти. Те вести „Заставпне" не сматрасмо тако сензаднјоним, да би их требали онровргавати „на врат на нос". Људи који озбиљно мисле и који су на чисго са оним, што може и што не може бити, били су одмах на "чисто а са истинитости и стварности тих вести „Заставиних". Но ми би ипак на иозив п питања „Заставина" одговорили одмах, да су нам то дозвољавале данашње уредничке прилике, односно неприлике. Наскоро ће се и те ненршгаке отклонити, а онда ћемо п са брзином стајати на расноложењу. Одговор пак, сам по себи, је врло лак, јер тако је увек, кад је истина иа расноложењу. Један део наше журналистике — нрвенство ипак дајемо „Застави" —, већ но уобичајеном начину своје тактике, сматра најпатријотичнијом дужности и делом, да вести — као што су п најновије „Заставине" — нрима за готов новад, а то за то, да са тих вести може пгго више „лених" речи посветити српском православноме Патријарху, Еиископату ц автономним нашим властима, како би у народу што више јачао понос српски, крепила се религијозност и снажило новерење у автономне му власти, а но томе развијала и свест о дужностима према врховима у нашој народно-црквеној автономији, и дужностима према тој автономији. Ако је ово тужна нронија, њу изазивају постунци,

песнпштве свој врхунац, а иророштво напротив тек се у 9. веку развило у засебну књнжевну грану и кроз 200 година надвисило је све остале књижевне гране и потпомогло духовном развитку теократског живота. (Наставиће се)

као што је поступак „Заставе" са пронесеним вестима о зидању ттријарашког двора у Будимпешти н целом осгалом серијом вести, које се оним нрвима надовезаше. Тактика тих вести није светло оружје начелне борбе, то је борба нротив лпчности, у којој се губи рачун о оиштем добру. Кад би вести „Заставине" биле истините, основане и доказане, ми би морали ћутати, и осећај наш срнски не би нам дозвољавао да се пера латпмо. Ми смо пак с истином; истина је на нашој страни. И за то смемо да говоримо ведра чела н / светла лица, а. „Застави" да својски кажемо: „испеци па реци". Она то није учинила ни сад. него оно. што је чинила и до сад. На чију штету? то нека јој каже њезина патријотичка савест. А да се и овом при ликом огрешила о исгину, а тиме и о општи интерес, нека је томе доказ ово, што ћемо у спорноме питању саопштити. У тридесетим годинама овога столећа осгавио је родољубивн трговац будимски Андрија МилетиЛ, у главној улици будимској, недалеко од будимске српске цркве. на Дунаву, једнокатну кућу на ту цељ: ДОј у њој станује сржки православни емискои будимски, а ако епископ то не би чинио, оно да кућа ова прпиадне српској православној општини будимској. Од еиископа будимске енархије сгановао је у овој кући епископ Платон Атанацковић а одседао је у њојзи и епископ Арсеније Стојковић, кад год би се у Будиму дуже времена бавио. Сво Српство у будимској еиархији зна за ову кућу да је она енископска. -- Будимска дрквена општина није своје виртуално нраво на ову кућу никад судски прибележила а данас је то нраво, након толиких година. нравно и застарело, и ако ко о њему у Будиму и разговора чини, то иввесно нз дугог времена и што нема другога носла. Епископска кућа та лежи на Дунавској обали једним фронтом, а другнм фронтом у Дебрентејевој улици; сваки фронт пзносиће у дужину до 10 метера, у кући бнће, прн земљи и у првом спрату,