Српски сион

Б р . 51

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 809.

вијају просто и логично, а наизменде ће претити и обећавати, опомињати и тешити. У говорништву као и у опће у говору приближују се често песништву, ма да се, изузев чисто жрске ствари, увек разлику.је песништво од говора Свирка, певање и игра. Свирка, која потиче још од Јувала (1. Бит. 4. 21.), била је од вајкада спојена са иевањем (Бит. 4. 20.) а често се уз њу и играло (Бит. 31. 27. Исх. 15. 20.). Обично су такву свирку са певањем и игром изводиле Израиљћанке за своје домаће весеље (Бит. 31. 27) или да, увеличају јавну свечаност (Исх. 15. 20.; 23. 6.; 23 18.; 1. цар. 1. 40.) и славне народне догађаје (I- Сам. 18. 16.), али су богме од вајкада то исто чиншш и младићи и људи, па су је често при свечаним гозбама у одушевљењу и злпупотребљавали (Исаиј. 5. 12.; 24. 8. Ам. 6. 5.). Певањем и свирком увесељаваху се и царевк (2. Оам. 19. 26. Еклег. 2. 8.), на шта више и при тужним свечаностима певали су и свирали су (Јер. 9. 16; 2.; Иар. 35. 25. Мат. 9. 32.). Више и племенитије назначење добила је свирка и певање тиме, што су заведене у богослужење. — Прастари .је обичај код свију народа, да су народне свечаности, у славу божанства, слављене уз евирку, певање и игру. Овај обичај налазимо код Израиљћана већ на црвеном мору, где су многе жене, на челу им Марија, играјући у колу ударале у бубње и певале хвалу Мојсију и народу, ц<зна,вљајући главну мисао песме. (Исх. 15. 20.) Још је Мојсије прописао, да свећеници трубе при принашању жртве (Исх. 10. 2.). Тек је Давид завео певање и свирку као саставни део богослужења, наредивши да псалме певају и свирају вешти левити, који беху подељени у три кора и имађаху свога коровођу, а свирали су у гусле, псалтире и кимвале (1. Пар. 25, 1. 6.; 16. 4; 25. !.). Па и нророчке задруге, које је основао Оамуило, бавиле су се свир-

ком, да би учиниле душу осетљивом да прими божанског духа. (1. Сам. 10.; 5. срав. 2. цар. 3. 15) Како је пак неговано и докле се развило храмовно певање, праћено са свирком, немамо тачних података. Из онога, што се спомиње у 1. Пар. 15. 19 — 22 и у неколико псалама, може се само то извести, да је било разних начина певања и мелодија, које се у склад ' доводиле са свирком, ма да о хармонији, у правом смислу речи, не треба ни мислити, пошто нема ни спомена да су употребљавали знакове за свирку (ноте). Да је то пак било право мелодично певање, даје се извести отуда, што се доиције ее би могло развити у синагогама певање. онако, као што се развило. Ов(^ певање опало је нропашћу теокраци.је и разорењем Соломоновог храма тако, да су после ропства остали само остатци некадањег цвета (Јездр. 3. 10. ср. 2. 41 и 65. Нем 7. 73.; 12. 27. Пс. 150. Сир. 49. 20 (18)); а александријски преводиоци псалама нису готово ни разумели музикалне изражаје у натписима псалама. Игра беше у свима временима омиљена забава девојкама и женама (Јер. 31. 4.), па су је чак и деца на улици подражавала (Јев. 21. 11. Мат. 11. 17. Лук. 7. 32.). Играле су обично саме жене, да би увеличале народну светковину, особито кад су одржали победу над непријатељем (1. Сам. 18. 6.) и при верским свечаностима (Исх. 15. 20. Суд. 21. 21.); а у тим приликама играли су од радости и људи, нарочито у старије доба (2. Сам. 6. 5. и 14). Играли су у колу неправилно ритамским корацима и живом гестикулацијом; при том су жене ударале у бубње и кимвале (Суд. 11. 34.), а при народним свечаностима унотребљавали су и друге свирке. (Пс. 68. 25.; 150. 4.) 0 јавним играчицама, какве често налазимо на истоку, нема ни сиомена. Игра Иродијадине кћери иред људима ириликом раскошне гозбе (Мат. 14. 6) дошла је код Јудеја тек упливом иоквареног грчког морала. ће се).