Српски сион

Б р . 52.

хришћански не испуне; док и непријатеља не будемо љубили; док ее не будемо друкчије клели него само: „са да или не" ; док не будемо једно сгадо и један настир; док не будемо савршени као што је Отан, наш на небесима. Кад ће то бити? Ми не знамо. Ми знамо, да борба још траје и да ће трајати. Божански Основалац хришћанства, Он једини зна кад ће томе бити крај, као што је у напред знао, да ће му наука имати борбу да издржи. Знао је да ће биватп потоп људскога безумља и грешности; знао је да ће људи понављати грешну и несташну борбу гигантску, о којој нам митологија нриповеда. Знао је да ће грешни и присилни умови људски не једаред јуришати на небо, и да ће не једаред хтети камењем засути извор Јеванђелске Му науке, на којем се извору човештво освежило и окрепило, без којега би се сасушило, само собом разнело. Божанска премудрост за то је и оставила вечни ковчег истинама науке своје, да их сиасе и одржи за време потопа безумља људског; за то је и оставила тврђу и град, који ће заштитити и у којем ће се одржатк истина науке те, нред свима грешним нападајима присилности и заблуде људске; зато је и оставила пстини сво.јој снагу несавладану, која ће моћи у највећим искушењима, за истину и идеале њезине, да отпора даде победног. Тај ковчег вечни, та вечна тврђа и град, та вечна снага је у — 'Цркви Христовој. Многи валови и многа бура запљускивала је и уништити хтела ковчег тај; не једаред' се дизала гигантска гордост људскога умља на тврђаву ту; колико пута се нокушавала сломити вечна снага та. Па? „Ни врлта адока ш одол [ 1 ?1отх еи." Сваки такав покушај оплакали су борци нротив вечности и божанствености Цркве Христове. Сватсо наеџље и сваку грешност против Цркве Христове, забележила је историја као заблуду људскога ума, искајану несреИом и губгшком веЛег или мањег дела у човештву. На историји ту1;их заблуда и несрећа учимо се ми: православни Срби. Учимо се, да ју не учинимо; јер једна таква заблуда могла би нас — мале и нејаке — стати живота народнога. Јер што велики народи тешко нреболева,ју, то мале уништава. Оставимо великима

заблуде велике, јер нама је и сувише других заблуда. И код нас је у један мах почела заблуда против вере и цркве, да - са пггампе и књиге прелази у срце народа. Посљедице се брзо иоказаше, а виновници им се за времена тргоше, јер видеше, да добру одвело не би. Па има неколико година овамо, како се са истих страна, с којих се почело грешити у томе иравцу, данас упозорује народ на љубав вери и цркви. Не желимо ничију суревњивост или осетљивост да повредимо, али праведност захтева, кад ове ретке пишемо, да одамо заслужну пошту рано преминулом Миши Димитријевићу, који је — на жалост пред смрт — увидев, у извесним редовима први и највише, куд би одвело за.почето отуђивање народа од вере и цркве, почео енергички, отворено и свом снагом свога родољубивог срца и лепога пера, сузбијати струју тога отуђивања. Кад би превидели многе некоректности и погрешке наше неке штампе, ми би вољни били признати, да се и у тој штампи, од неког времена, кад и кад, више пажње обраћа на утврђиваље народа у вери и цркви православној. Очигледни интерес народа захтева, да тако остане, односно, да се у том правцу пгго више иоради. Баш данас, кад се религијозносг и оданост цркви и у нашем народу жели и насгоји, споља, подрмати и ослабити. Но у томе раду треба, бити, и опет, на чисто и с тим, да се народ крњењем угледа и авторитета црквених архипастира и пастира тако исто отуђује од цркве и слаби у религијозности и православљу, као и директним. нападајима на веру и цркву. То је једна истина, коју је искуство доказало, а о којој желимо, да се код нас више рачуна води. На данашњи баш дан. кад нам је срце радосно, кад су нам пријатељске речи добро дошле, размислимо и о тој истини. На данаш њи дан, кад је срце склоно да много добра учини, учинимо једно велико добро народу своме, чврстом одлуком својом, да ћемо се оканути свега, што слави наше св. православне цркве штети, а да ћемо чинити увек — сваки по својој снази и свом положају — оно, ипо ће нам славу цркве узвисити, а тиме леише дане нашем паћенику, српском народу снремити. Христовој цркви се приближују нови иро-