Српски сион

Бр. 1.

„СРНСКИ СИОН."

Стр. 9.

бити утјецати, неће се односити на ситпице администрације црквене и автономне, него ће му требати на своја умна плећа прихватити крунна питања односа наше цркве према држави и другијем вјероисповједима. као и односа наше нар. цркв. автономије и њенијех установа ирема државном уставу и законима државе, у колико се једно на друго односи, једно друго додирује и ногребује. Јасно је дакле и несумњиво, да такав извјестилац треба да буде син нашега народа, и да му се мора дати положај који значају нашег народа и достојанству наше цркве у држави нотпуно одговара. Ми ово нагласисмо поглавито с тога, што се с неке стране казује, да ће у прорачун државни у!-и свота од 12 1400 ®ор. за односног извјестиоца за нослове наше цркве и наше народ. цркв. автономије. Такова плата одређује се иероводиијем чиновницима при владиним уредима. Ми би у таковом звању све нре могли видјети и признати, него извјестиоца за нослове, који су за нас што и очи у глави. У томе дијелимо потпупце мишљење писца некролога нок. нар. цркв. тајнику Исидору Ћирићу, који је већ тада очитовао, да нама требају извјестиоци, који ће то бити у сваком обзиру, а да нам нијесу нужни голи Фигуранти, који ни по чему не одговарају имену које носе. Та дотични извјестилац има за нас значај управ министра наше цркве и паше нар. цркв. автономије, па би као такав у чиновничкој хијерархији морао добити барем иоложај секционог савјетника. То би одговарало колико толико значају наше цркве и иашег народа овде, а звање каквог помоћног конциписте, и томе слични положаји, били би иронија и на цркву и на автономију, а мимо то би отуд но васколики наш нар. цркв. живот могле да се изроде онасности, много крунније од онијех, којима смо изложени без такова назови-извјестиоца. За то, или извјестилац који ће то у стварп бити,- а не тек по имену, или боље нек останемо и даље без њега- Ну М и се уздамо, да ће наши мје-

родавни Факторп наћи пута и начина, да се питање ово ријеши онако, како то захтјева углед и значај цркве и народа и користи нар. цркв. автономног нам живота, чему ни мјеродавници државни немају разлога бити противни. Под једнијем хоћемо овдје нагласити, да ио нашем увјерењу није довољно поставити једног извјестпоца са средиштем у Будимпешти. Јесте. да је црква наша једна и да су права наша нар. црквена истовјетна у земљама круне св. Стевана. Али нијесу на том земљишту, бива у ужој Угарској и у нас, ни политичке ни оиће нрилике иетовјетне. Доста је 'нагласити, да је наша домовина у стварима богоштовнијем и наставнијем неодвисна од законодавства уже Угарске. Отуд се могу ласно излећи компликације, које би, какве смо ми среће, вјероватно нале на нашу грбачу. Довол.но је да напоменемо, да би се у нашој домовини тешко дозволило, да онај извјеетилац, кано чиновник угарске владе, из Будимпеште утиче на рад богоштовног и наставног одјела владе земаљске у Загребу, која је по том раду посве неодвисна нрема Угарској. С тога би се морала усиоставити два извјестилачка мјеета за послове наше цркве и наше нар. цркв. автономије: једно у Будимпешти, а друго у Загребу, за које потоње вриједи такођер све, 1пто мало нрије о извјестиоштву том у опће рекосмо. С овијем доиунама и иснравцима иримамо добродошлицом лијепу замиеао о нзвјестиоштву за послове наше цркве и наше нар. цркв. автономије у Будимпешти и Загребу, уверени будући, да ће наши мјеродавни кругови тој замисли и хтјети и умјети дати облик, да она буде не само лијена него и корисна и цркви и народу, што даље све боље. Заступнику Ђурковићу нека је хвала да је мјеродавне државне кругове на ту мисао подсјетио и за њу и оце домовине загријао. У Ђанији недјеље Ираотаца.

Треба ли „второбрачне" пред венчањем питати: „имају ли искрену и сталну вољу ступити ме^усобно у брак?"

Прочитавши горње питање, може бити, да ће многи брат свештеник запитати: па зар ее још - о том питању може расправљати, — зар оно

пије сваком свештенику јасио? Но да би разјаснили повод, за што ово питање на решење став.вамо, ваља нам напоменути, да то чиннмо