Српски сион

Стр. 28.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 2.

већом тачношћу и опрезношћу свршавању оних религиозних ствари, што се тичу других хришћанеких конФесија, нарочито римокатоличке цркве Али се не да порећи, да је врло растегљиве ирироде, да се самовољно тумачи државно законодавство, које се тиче међусобних одношаја хришћанских вероисиовести и које ове нормира. Овако стање даје врло често прилике силнијем и јачем, да слабијем или мање заштићеном. као оно вук јагњету у причи, припише таке ствари, на што овај није ни помислио или које су при хладном суђењу са свим законите природе. Нећу тражити за ову тврдњу примера у далекој прошлости, ја ћу навести само један пример, што је мени и вернима источно-православне цркве још у врло свежој, али и сувише непријатној успомени. Када је Његово ц. кр. апостолско Величанство премилостиви цар Фердинанд I. превишњим решењем од 21. Фебруара 1846 донустити изволео, да се протегну наређења Ш-ег чланка 1 законског § 5—11 земаљ. сабора од год. 1844 и на верне источно-православне цркве, и кад је мени у Бечу дошло до знања о тој превишњој одлуци, ја сам као врховни старешина и архипастир ове цркве на све енископе послао своје циркуларно писмо од 1 § § 5—И 1П зак. чл. од 1844 глаее: § 5. У погледу рпмокатолика у ма коју евангеличку вероисповест, одређује се: § 6. Ко жели да пређе, мора ту своју намеру пред два сведока, које сам избере, своме дотадашњем свештенику изјавити. § 7. После 4 недеље од прве изјаве, има ту пред иста два сведока, или пред друга два, која сам изабере, по ново изјавити, да остаје при својој намери. § 8. Прећи намеравајући, има изискати од свештеника, коме је пред два сведока у двапута изјавио своју намеру, да му изда сведочбу о тој својој двапуташњој изјави. § 9. Ако му исти не би ма из ког узрока хтео ивдати сведоџбу о његовој првој (§ 6) и другој (§ 7) из.јави, могу му онда и о првој и о другој изјави издати сведоџбу она 2 сведока, пред којима је своју намеру о прелазу изјавио. § 10. Прећи намеравајући дужанје добивене на осноВ У § § 8 и 9 сведочбе показати свештенику оне вероисповестп, у коју намерава прећи и тим је прелаз свршен. Без тих сведоџаба не може се прелаз обавити. §11. Догодивше се прелазе дужни ће бити надлежни епископи преко кр. угарског местозаступног савета, сваке по године знања ради доставити Њег. Величанству". (Види о том опширније у делу: 0 одношају узакоаених хришћ. вероисповести у Троједници, од Д. Руварца. Земун 1890.) Овај закон важи и данас за нас у Троједници. Прев.

21. Фебруара 1846 2 (разуме се по Јулијанском календару); исто сам (писмо) поднео на увиђење и одобрење високом мпниетарству, од њега добио дозволу да се штампа у државној штамиарији, и ово циркуларно писмо са знањем највиших државних органа разаслао епископима за дијецезе тек онда, када је поменуто превишње решење већ било одаслано из канцеларије ондашњег кр. угарског намесништва на подручне власти Многи од римокатоличких бискупа не нађоше у овом мом циркулару само преухитреност публикације него и по римокатоличку цркву опасно запостављање и ударише у велику вику и запомагање, тако да се висока влада нашла побуђеном, и ако претходно мене није ништа запитала, да предложи Његовом ц. кр. и апостолском Величанству, да изда ону превишњу резолуцију од 4. јуна 1846 која ме због преухитреног као неовлашЛеног протузаконитог обнародовања нревишњег решења од 21. Фебруара 1846, због шгрешног и лажног тумачења и дрскости е!с. е4с. потвараше. Ова превишња одлука продрла је у све политичке слојеве државне управе све до најнижих општинских власти, међутим виши владини органи, вођени чувством правде, не хтедоше предвидети, да ће ова наредба заболети дубоко мене и моју цркву. Ја сам пре штампања и издавања мог горепоменутог циркулара од 21. Фебруара 1846 (по старом календару) гледао да добијем дозволу од председништва високог министарства тим пре, у колико сам погледом на старија законодавства добро знао, да има да влада нејасност и тама што се тиче закона, који се односе на прилике моје цркве. Осим поменутог одобрења највиших државних органа. бијаше још један други јак импулс, да сам ја могао а и требао издати своју енциклику. Политичка бура у Галицији у г. 1846 и угарски опозициони дух опомињао је, да треба порадити на том, да се у оно доба учврсте и ојачају у грађана лојални осећаји. Изједначење источно-иравославне цркве са евангеличким конФесијама у Угарској бијаше заиста најзгоднији тренутак, да се верни моје цркве утврде овим превишњим актом правде у верности и оданости и да се упозоре, да се с гнушањем клоне демагошког ровења. За праведан или неправедан рад не остаје 2 Исто писмо као и ниже поменута резолуција налази се у поменутом делу од Д. Руварца, што је вредно прочитати. Прев.