Српски сион

Б р . 5.

Гооподње речи, које нам објављује св. јеванђелист Лука у гл. 24. ст. 36 — 89. Апостоли се наиме разговараху о том како се Господ јавио некима, како је разговарао с њима и „како га познаше кад преломи хлеб." „А кад они ово говораху, и сам Исус стаде међу њима, и рече им: мир вам А они се уплашише, п поплашени будући, мишљаху да виде духа. И рече им: игга се плашите? и зашто такове мисли улазе у срца ваша ? Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите; јер дух тела и костију нема као што видите да ја имам". — Многи тврде да од тела иостаје дух и не слутећи у какву противност падају према тврдњи која се садржи у горњим речима. Тело се назива духовним зато, што створени дух његов у такој мери побеђује законе природне, којима је дотле потчињен био, да психична, душевна моћ уступа сасвим место моћи духовној, пневматичној, која га узноси до потпуне слободе и тамо га утвр|ује. Оупротност између ниског душевног и духовног живота истиче св. Апостол све јаче и јаче примећујући: ако има тело телесно, онда мора бити и тело духовно, имајући тиме намеру да нам каже да са телесним животом (у телу душевном) неје ни близу постигнуто достојанство и определ.ење човечије. Да би ту науку своју стварно и доказао, додаје (с обзиром на постанак): „први човек Адам ностаде у телесном животу, а последњи Адам у духу који оживљује. Али духовно тело неје прво него телесно (д8ш(кное), па онда духовно" (I. Кор. 15. 45— 46). Први је човек био дакле у телесном животу, јер је та страна живота у телу му иревлађивала. Оно додуше био је човек у иочетку и по духу своме до самосвести дошао, али савршену пуноћу духовног живота,*могао је човек постићи само правилном употребом слободне воље. Но и ако је он пре тог самоодлучивања био без греха, ипак је припадао земљи, једно с разлога тога што је — као што вели Августин — иотребовао хране, а друго што је имао постати оцем рода чове чг.јег. Нови Адам — Христос, сасвим је протцвност првоме, јер је жикоткорАфж". Овети Нетар учи : Христос једанпут за грехе наше пострада., праведник за неправеднике, да нас приведе к Богу, убијен истина

бивши телом, но оживљевши духом". Свети Апостол овде ништа не спомиње ни да је дух Христов ио ново оживео, што би и била права несмисао, нити пак да је ускрсао помоћу божанственог духа; он само хоће да, каже да је Спаситељ телом. смрт претрпео, како ће носле васкресенија свога смрт сасвим себи покорети, и више јој никада не подлећи, јер му је прослављено тело ностало духовно. Исто то потврђује и св. Апостол Павле. Кроз славу васкресенија свога отпочео је Спаситељ нов живот у коме је т>кло дбшевное преображено у т-кло д8)(окно{. У тој ће се слави и појавити свету поново као његов ускрситељ и д^х жнкоТКОрАфХ. Ј. Емануило Вајт нриповеда: „Било је то око половине деветога века. На јужној страни Јерусалима могао је побожан путник приметити сиромашан манастирак св. Оаве. Како је био јако потребит, то игуман његов упути ђакона свога 'Борђа у Африку да по тамошњим хришћанским општинама напроси штогод милостиње за манастир. Но како су и те општине под притиском мухамеданских господара једва животариле, буде ђакон Ђорђе принуђен да се превезе у Шпанију. У Шпанији тада- бејаше ипак приличан број хришћанских породица које не знађаху шта је оскудица, ма да је прогонство Хришћана и тамо у великој мери беснило. Дошавши у Табану, упути се прво тамошњем црквеном настојатељу. Олучајно баш у тај пар кад је дошао к њему беше ту и жена угледног и одличног грађанина кордовског Аврелија. Жена та бијаше од мавријског порекла и у Исламу одгајена, но касније прими потајно Хришћанство и дуго га ,је морала прикривати од својих сродника. У први мах се звала Сабигота, но касније прими име Наталија. Њој буде овом приликом ђакон г Борђе приказан. Но тек што се поглед њен на странцу зауставио, пуна изненађења кликну радосно: „Он је! јеет то ће бити мој пратилац на путу кога ћу скорим предузети". Неје се даладуго наговарати да им тајну своју искаже. Неје давно било како је посетила у затвору племените девојке Флору и Марију, које допадоше тавнице и на смрт осуђене беше за то што се не хтедоше одрећи хришћанске вере своје, да се пред смрт им молитвама њиховим пре-