Српски сион

С тр. 68.

В р. 5.

лоручи. И гле, после кратког времена појавише јој се обе у сну. Обе беху обучене у чисто беле хаљине, а јасна светлост обасјаваше их. У рукама ношаху венце, а за њима иђаше човек неки, кога Наталија нигда, свога

века неје видела. У то Ке Флора заустати и рећи: „последњи часак твој нриближује се! Као јамство нека ти је овај ђакон, који ти је досуђен за нратиоца у борби, коју ћеш победоносно окончати".

(Свршића се).

ПОУКА У НЕДЕЉУ МИТАРА И ФАРИСЕЈА. Прерадио: Милан ПопадиБ.

Човек је земља и пепео. И не би било могуће ни иомислити, да се он горди; човек да се горди, који је слаб и многим недостатцима подложан, који је за своја дела дужан суду божјем одговарати. Па ипак, православни хришћани, има људи, који се узносе, горде п величају, — па још где? У св. храму, пред самим Богом, пред којим је и цео свет само једна капљица, која је из великог мора канула. И човек, — то бедно и сићушно створење божје, узноси се, велича и горди, тај ирах и пепео високо о себи мисли, друге презире, презире ближњег својега. Истина, Бог је човека, када га је створио, особитим даровима украсио и нешто само мањим од самих анђела учинио, али је те дарове човек изгубио ради смртних грехова својих. А такав један грех јесте и гордост. Данашње св јеванђеље износи нам слику тога смртнога греха, — гордости. Али поред исте црне слике греха људског, показује нам св. јеванђеље дивну и сјајну слику, као врлину хришћанску, томе греху противну, а та је: смиреност. Ево да чујетеопет: (Превести треба цео тбкст св. јеванђеља Лука 18, 89, на српски.) Дакле, љубазни моји. била су то два човека, која се у данашњем св. јеванђељу сномињу, сасвим различна један од другога по својем положају. Фарисеј ноказивао се као учен, праведан, благочастив, пун сваке врлине и код народа у високом уважењу; а Митар, цариник, као чиновник, који је купио данак, био је човек: од народа презрен, познат као неправедан, варалица и отимач. Такова два човека, као што видите, богољубазни хрингћани, долазе у храм да се Богу моле. Фарисеј стао је на сред цркве, како би га сав народ видети могао, па се у својој мо-

литви к Богу уздизао и хвалисао. Гордост је заслепила умне очи његове, и за то он не може да види кога је и каквог је рода, он не признаје себе за обичног човека него сам исповеда, да је он нешто боље од свију људи; за, њега цео свет није ниигГа: „н^кслш гакоже прочји чмое-кцк!". Он у својој високоумности све људе презире, јер нико није разуман, нико добра дела не чини него само он. Он није разбојник ни прељубочинац и ако је веровати његовим речма, он је и велики посник, јер пости два. пута у Суботу, па бпо је и дарежљив човек, јер је десетак давао од свега, што је имао. Гордост је, љубазни хришћани, највећи грех, јер горд човек не снисходи немоћима људским, он се свима делима других људи руга и иста осуђује, а све речи туђе немилостиво тумачи и пропасти брата својега радује се, Горд човек много другог побија, говорећи: то није тако, ово није добро урађено, част није част, дужност није дужност, награда није награда. Гордом 'човеку ни Бог непомаже: „гсподк гор= дмлгл протикитсА*. (Јак. 4. 6.) Најпре ваља дакле признати своје ништавило, да би се могли удостојити богатства благодати божје. И тако, ма колико се човек узносио, ипак су очи госиодње далек1> више, и доћиће време, када ће се смирити високоумље људско, а, вазнеће се само Господ један у дан онај. (Ис, 2, 17.) А смирен човек, браћо, увек себе нижим сматра од другога, јер код смиреног човека велико његово знање показује му колико још он не зна, а добра дела његова показују колико тек још није учињено добра и колико би требало учинити. За то је златна она пословица, која вели: „колико си висок, толико се понижавај".