Српски сион

Бр . б.

„ОРПСКИ СИОН."

Стр. 69.

Омирен човек и туђим немоћима снисходи, ту!ђа дела и речи са добре стране тумачи, те све за добро прима. Смиреност је свему послушна. Смирен човек у срећи не узноси се, а у несрећи не очајава, него таланат, кога му је Бог дао, са кротошћу умножава. Смиреном човеку и Бог номаже. И тако, богољубазни хришћани, видимо из данашњег св. јеванђеља два различна човека и по својем положају, животу и душевном изображењу, где улазе у цркву, да се Богу моле. Па с тога и молитва, која је потицала из срдаца њихових, била је различна. Фарисеј се поносно хвалио и уздизао у храму пред Богом, а ближњега својег понижавао је и до ада осудио, пре суда божја. Фарисеј дошавши у цркву, где је требао са смиреношћу грехе своје пред Богом исповедити, он стаде поносно своје врлине набрајати. Уместо смирене молитве стаде самоме себи славопеве исказивати; уместо признавања евоје грешности, стаде се разметати својим тобоже добрим делима и правдом. А није јадник знао, да је то пред Богом најтежи грех, када се ма и праведник својом правдом узноси, јер човек не може добро дело и правду испуњавати без помоћи божје. А је ли могуће правду нашу назвати нравдом ? Та, св. писмо вели : „сви ми бијасмо као нечисто, што и сва наша правда као нечиста хаљина" (Исаија 64, 6). А Митар дошавши у цркву, смирено ударао се у прса, признавајући од срца, своју грешност, и молио је милост од Бога из дубине душе своје, кајући се-за грехе, те је за то и добио од Бога милост. Богу је пријатно када ми признајемо грехове своје; Богу је пријат-

нији скрушени грешник, него ли високоумни праведник. Из данашњег св. јеванђеља можемо се поучити и ми, православни хришћани, да се не гордимо и не поносимо, но да се украшавамо са богоугодном- смиреношћу. Јер и добра дела, ако из гордељивог срца проистичу, губе силу добродетељи. Осудимо ми сами себе овде на земљи за грешна дела своја, да не будемо осуђени у дан носледњи од -праведнога и неумитног судије, Бога. А чувајмо се од тога, да не судимо грехе ближњега својега, нити да се узносимо врлинама својима, као поменути Фарисеј; јер нас св. писмо учи: „ко си ти који судиш туђему слузи? Он својему господару стоји или пада, али ће устати; јер је Бог кадар подигнути га". Тако и ми, из чисте душе и смиреног срца својега, треба да узносимо наше молитве к' Богу, те да уједно признајемо немоћ и грехе своје, иа да се за исте, као и Митар од срца кајемо. Тако би се онда и ми, као и Митар оправдали пред Богом. Као што нас учи данашње св. јеванђеље: „јер сваки, који се сам горди и узноси, тај ће се понизити, а који се сам понижава, узвисиће се". Такова је молитва пријатна Богу, таковом ми иолитвом заслужујемо милост божју. Таковом молитвом проћемо и ми, љубазни моји, кроз двери покајања, која нам се данашњим даном кроз св. цркву нашу православну отварају, те, чистим срцем и нуном душом, ућићемо у часни велики пост ускршњи, да се причестимо пречистога тела и животворне крви Христове, коме нека је част и слава са Оцем и св. Духом увек и до века. Амин.

*

СА ОПЕЛА.

Троиари.

По дубокој мудрости и жаром Од љубави спрам целога људства У ред сваку довео си тварку И све вазда устројаваш тако, Давајући, што-но год је добро И корисно, човеку и свачем, 0, једини Саздавче света! Душу свога служиоца нрими,

Упокоји, кад је на Тебека Положио ухвање и наде, На свемоћног Творца нам и Бога! II. Помени се, Господе преблаги, Умрлога и оно, што када Згрешио је за овог живота, Оирости му, јер не може нико Ван престуна — сем Тебе — да буде,