Српски сион

Б р . 5.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 71.

Покровом је застрт и увијен, А рака ће скрити га у себи, Где ћемо га невидљивог сада Оставити, — молимо се Спасу, Да спокојства дарује му вечно ! Кад се душа има да раздвоји И растави од нашега тела, Што сујетно било је и трудно, Кад отале анђели је узму А из страха, поштовања према Створитељу, Господару свега Заборавља родбину и знанце И тек о том једнако се брине, Како ће јој да буде за грехе? Завапијмо, да оирости благи Пресељеном Судилац са неба!

Заиста је ништаво и трулеж Све, што год је овога живота, Жшчезава без икакве славе! Сви морамо, видите, умрети: Најмоћнији кнезови, владари, Насилници, богати, сироти И сва људска природа, јесгаство ! Бог молитву нека нам услиши За онога, ко до јако беше У сшихове сложио

Међ живима, а сад је у гробу, Да га прими и иокој му даде! Слава. Гледећи ме, где почивам овде Без дихања, без икаква гласа, Проилачите, другови и браћо! Закукајте, знани и рођаци! Још смо јуче зборили у друштву И наиде на ме из ненада Страшни часак и тренутак смрти. Ну ходите, који ме волите И последњи пољубац ми дајте! Не ћу од сад беседити с вама, Нити икуд кретати се више, Јер одлазим ка Судији, где се По особи разлика не чини. Пошто тамо господар са елугом Као раван заједно пребива, Цар и војник, богаташ и убог У истом су достојанству, чину; Сваки ће се по делима онде Да прослави, илити иостиди; Али молим, нек за мене тонло Непрестано од Христа просите, Да не одем на место мучења, Него да ме усели онамо, Где је светлост вековечног жића! Ив. М. Попови!.

ОД СРЦА СРЦУ!

Натпис овога могај чланчића напред већ, драги читаоче, наговешћује ти, да не намеравам у њему бирати најлепше и најкитњастије речи да уху звоне, но најискреније да до ерца допру. И ја хоћу, да једну прозборим о „фопду св. Саве " који пре годину дана основа Његова Светост, наш родољубиви патри^ јарх Георгије. Камо лепе среће, да није потребно оволико зборити и писати, да се разбуди увиђавност и родољубље и осталих, да потпомогну и својим делом ово нодузеће, које нам је као морнару на узбурканом мору котва за снас будућности, којом ћемо једино моћи чврсто осигурати лађу нашег народног живота на данашњем нашем узбурканом мору, да стигнемо у лепшу будућност. „ По како ми Срби на жалост окоро свакц ствар, иа макар та и најбоља

била, сасвим олако и равнодушпо узимамо"; како код нас на жалост није доста један родољубив повик: „јунаци на дело"! —- морамо и код овако значајног подузећа ударити у сва звона, да пробудимо из сна оне јунаке, који су иначе на речи и перу већи и бољи родољуби и од највећег!... Но нећу даље, да корем ове врсте наше јунаштво, рад сам, да се овом приликом осврнем на многе дужнике једне врсте. Факт је, да ми Срби с ове стране релативно узевши имамо добротвора, који плод свога труда оставише највећим делом на стииендије за добре и сиромашне ученике, као ваљда ни један народ. Али је факт, да мп имамо данас на тај начин ишколованих људи више него и један народ. Сваки онај, који )е свршио науке као пи-