Српски сион

Стр. 72.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 5.

томац ма које закладе и одговорио захтеву закладе за време свога школовања, још није одговорио потпуио захтеву закладе или бод>е да речем жељи основаоца дотичне закладе. Сад истом долази доба, да сваки потомац врати онај дуг, који је уживао док на пут изашао није. Он је помоћу стипендије стекао науке и образовања, с тога је дужан да своме народу врати у првом реду дуг науком и образоваљем у најопширнијем смислу. Стекавши науку он је на сваки начин стекао и неки нзвестан положај у народу, где ће рад свој вршити, и тиме враћати свој дуг, али тим положајем за рад добија, он и неку извесну материјалну накнаду за његов труд на издржавање његово и породице му. Редак је тај, који у своме положају није кадар од свога прихода окрњити неку свотицу, да је ириложи на добротворне сврхе. Ово је свакога питомца ма које закладе морална дужност. То су дакле они дужници, које горе споменух. Ко је већ толико хладан као стена да се и не осећа дужником школи српској већ с тога, што га је родила и однегевала српска мајка, која га је научила првој речи и првој молитви; што га је нримила у крило српска нравославна црква, коме је први просветитељ св. Сава; што је прво писмо научио од сриског учитеља и т. д. онда она.ј, који је уживао као сирома ђак потпору ма из какве српске закладе, тај ако има срца и образа мора признати да је народу срнском дужан, ако може и материјално притећи. Данас кад се издаје новац под камату изгледа да је врло мала камата 3—4°/ 0 , али ни толику неби нико тражио од оних који су добили неку своту на поклон, да сад врате. За школовање си примио, за школу, за твоју будућност враћај сад кад На св. Саву 1895.

можеш. Нека сваки по савести разрачуна собом колико је примио свега на поклон, па нека враћа „фонду св. Саве" само камату ма од УјО/о . Један бивши Текелијин питомац може по процента камате на ону своту коју је нримио на дар унашати годишњв у „фонд св. Саве" а то је од прилике само 10 фор; исто тако и питомци других заклада нека срачунају колико су примили и колико треба да дају, те ће благотворни „фонд св. Саве" брзо моћи своје дело у живот привести. Сваки питомац, ма које закладе био, ово може, ово треба, а велим и дужност му је да врши. Не могу ово пишући, да скријем садањега, свога положаја, ја сам још ђак и био сам од више година и сад сам питомац стипендијске закладе, с тога кад будем у сгању да могу, ја ћу горњу своју жељу тачно вршити, јер осећам се дужним, да своју благодарност и зато што сам Србин и зато што сам стипендиста и на овај начин колико толико вратим. А кад сам већ изашао на среду са тим, да сам ђак, са братском љубављу обраћам се на сво у браћу и тамо у Карловци и Пешти и Бечу и Грацу и Загребу и свугде: покажимо се да смо будни, да нам је на срцу наша будућност, наша слатка вера, наше мило име српско, које је до сад много страдало. Не дајмо да и даље страда, откинимо и ми који залогај од уста својих; не пожалимо труда закуцати где ће нам се отворити, приређујмо згодне и племените састанке и забаве у корист „фонда св. Саве". Тако ћемо бити достојни потомци нашег првог просветитеља св. Саве, православља наставника; тако ћемо смети приступити да нас благослови као достојну српчад. Тако ћемо се показати благодарнима и досгојнима дичног имена српског, наших предака и наших добротвора! И. млади Левит.

дописи.

Из Острогона. (Стање неких православних цркава у горњој Угарској.) Усљед високог старања Његове Светости, преузв. Г. Патријарха иашега Георгија, а озбиљним извиђењем г. архиђакона Лукијана Богдановића, иепитано је, конштато. вано и описано јадно стање православних цркава: у Ђенфешу, Токају и Унгвару, и сад знамо,

како је с истима. Но таквих цркава има и у будимском нротонресвитерату. Наиме мислим нак: ДунаФелдварску, Дунаиантелинску, Адоњску, Кечкеметску, Балашађарматску, Коморанску, Ђурску, Острогонску и Бацку. Ове су још пре самоунраве црквене, дакле ире краткос времена, свака имала свог сталног пароха, а данас ни једна осцм