Српски сион

Б р. 8

„СР1ИЈКИ СИОН."

Стр 123.

данас људство за и против на том нољу урадило. Било је ту говора готово о целој филозофији , а наиме нак о Аристотелу, Платону, ЕригеИу, ДескарТу, Бакону, Спинози, Гроту, Бруно-у, Дела Метрију, Локеу, Берклеју, Кондилаку, Хумеју, Лајбницу, Фихтеју, Канту, Хеглу, Шелингу, Шлајермахеру, Комту, Шопенхауеру, Фајербаху, и т. д. Некако Ви први, а за Вама и сви остали стручњаци, изразисте се, да у питању о егзистенцији највишег суштаства нема до сада сигурног нута, који бн саевим задовољавао. Тад сам и ја нагласио неки суд односно, да се филозофски изразим, неку метаФизику о том нредмету, која се Вама, а и осталим стручњацима, већ тада свидила, тако да ме сад нозивате, да ју за сад ма и у најкраћим потезима 11. пр. у Форми једног писма, скицирам. Одзивајући се радо том Вашем нозиву, ево ме, да Вам за сад само у неколико речи тај суд односно ту метаФизику наведем. Човек нужно може самб оно најбоље распознати, што је у ње.чу. Према томе Филозофија мора од човека, као неносредног, почињати, па ићи тим иутем посредном т. ј. оном, штојеоко човека. Из овога извире иак, да човек н. пр и разлоге у питању о бићу Бога, мора поглавито у себи самом тражити. Само такав поступак даје реалне основе за тај предмет, јер оно, што је у човеку, не може сумњи иодлежати, те ирема томе то је само и реално. Субјективност пак човечија инстинктивно т. ј. и без сваког саутицања човека, дакле неодвжмо од њега као таквог, ностулира објективну егзистенцију Бога. А да је то тако, то нам показује најленше кад н. пр. на човека наиђе страх, невол.а, болест, и т. д., т. ј. онда се елементарно у човеку нројављују потенције богопознања. Из овог се пак већ види, да је то проета неистина, као да је баш тај страх, и т. д. ; путем маште, створио човеку Бога, јер оно, што у човеку дела инстинктивно, елементарно, дакле од њега као таквог неодвисно, не може њиме створена машта бити. Но и иначе, кад би Бог био само креатура човечије маште под утицајем баш тога страха, и т. д., онда би човек морао нужно разиознати ту машту, те који би човек онда био тако луд, да самог себе вара т. ј. да се клања машти, коју је он к томе сам себи створио? У човеку постоји дакле од њега као таквог неодвисна реална потенција к богопознању. Па одатле т. ј. од те потенције мора се по1еп8 Уо1еп8 закључивати, да поетоји и објективан узрок те нотенције. А да те у човеку инетинктивно ностојеће потенције богопознања одговарају истини т. ј. да им је Бог хомоген, о том се човек опет на геби са.чом најбоље увсрити можс.

Човек има наиме и друге сличне инстинктивне, дакле од њега као таквог неодвисне потепције н. пр. вида т. ј. око. Да око није хомогено светлости, та потенција вида неби ни постојала т.ј. око без светлости не значи^ништа, јер без исте и не види. Дакле зато и ностоји та потенција у човеку, што одговара истини. Па ако је та потенција вида субјективна, зар је и светлост субјективна? Не, светлост остаје до века објективна, ма што ју субјективно око употребљује, јер она лежи ван домагааја субјективног. Постоји л' дакле у човеку нека, при том инстиктивна нотенција богонознања, као што заиста постоји, онда већ 1р§о !ас(:о т. ј. баш усљед тога, мора иостојати и објективан узрок те потенције т. ј. Бог, јер иначе неби та нотенција у човеку нужно ни постојати могла, као што и друге сличне потенције ностоје само ради тога у човеку, што имају својих узрока. Па као што ти задњи узроци н. нр. светлост, нису субјективни, дакле не могу машта ни бити. него су објективни, дакле истинити, тако и онај први у.зрок т. ј. Бог не може никад субјективан т. ј. сумњив ни бити, нсго јесте увек објективан т. ј. истина, јер све те иотенције, које су обусловљене тим узроцима, тако, да без истих неби ни постојати могле, имају само један и исти извор, а то је човек. Хришћанство, учећи дакле биће Бога. има право не само са гледишта своје вероисновести, него и са гледишта баш самог човека. Та ето, и само питање живота није наука у стању да објасни без биЛа Бога. Сва односна напрезања Дарвина, Спенсера, Хекла, и т. д. нису се ираузрока живота ни дотаћи могла, те су остала просто немогуЛа, и то тако, да се ваљда није нико у тој мери смешним учинио, као баш ти људи с њиним лакрдијама, а 1а н. пр. Ва1у1зш8 НескеШ. Бог дакле, као што видисмо, мора да ностоји већ силом закона о самом човеку, пошто су исти тиме обусловљени т. ј неби без тога ни постојати могли. Неки од мислилаца већ су на то указивали. Но то је и скроз еигуран пут. Јер човек корача реално само на својој властитој основи. Према реченом, по себи се већ разуме, да као што човек субјективно разликује добро и зло, да то нужно т. ј. веЛ силом тога, мора апсолутно ностојати код Бога. Према томе мора оида и човек да абсолвира с добрим. а не са злим овај свој живот, неосврћући се нри том ни најмање на такозване срсИе односно несреће, које управо и не постоје, јер не само да су исте већ по себи т. ј. у само.ј ствари нека мутна индивидуална схватања, него је за исте н човечији живот сувише кратак.