Српски сион

Б р 8.

С тр . 121.

религијозних начела. И то је праведан с-уд Божји. Породида данас више не пошту.је оног Ода на небу. С којим правом тражипе поштован.е за ода, што је на земљи ? За то, о господо моја, не заборављајмо никад ову велику истину, која вреди како за породиду, тако и за јавно друштво: Кадгђд се ирезире авторитет Бога, тлачи се и авторишет човека. Човек, дакле, господо моја, не сме се тужити ни на, ког, но на себе самог. Он је сам дао из своје руке жезло унраве, и збадио .је са свога чела владалачку круну оног дана, кад се је одстранио од релиђије. За добрих времена, кад се је још веровало, отад беше свећеник породице, који је узносио Богу јмолитве своје, своје суируге и своје дечиде; отад је био краљ породиде, који је њоме владао на земљи и спремао ју за небо. То је божанска слика очева из сретнијих времена. Али данас, јао, отад је постао много' мањи, но што му је свети позив његов! Отад није више свећеник, јер се он не моли Јвнше; отац није више краљ, јер нема више у себи узвишеног владалачког осећаја за ствари земаљске и божанске — он не схваћа нозив нородице. И доиста, господо, какав утецај може имати на породицу отац — неверник! Шта може и шта знаде саветовати евоме детету отац, коме је мозак збуњен од заблуда и срце сметено од порока? На што ће се

иозвати такав отац. кад куди нонашање свога детета, кад га саветује на добро и истинито? Хоће ли призивати можда име Божје. које до тада пред децом никада још није споменуо, осим ако Га је псовао и хулио? Хоће ли позивати децу на божански закон, на закон кога је сам приступао. сваког дана без и најмањег устручавања? Хоће ли се позивати можда на релиђију? Он нема, никакве; а што .је најглавније, он не извршује никакву. Хоће ли * говорити детету са свога очинског становишта и позивати се на своја очинска права? Господо! Те речи могу имати и неки утецај на младеж, ако она није занесена од вихора каквих бурних страсти, али оне су излишне и немоћне, ако је младеж обузета каквим силним страстима, које ју иритискују н подјармљују. Па да говори деци о њиховој будз'ћности и добром гласу, неће нн то много хаснити, јер мотив егоизма надвлађује само дотле друге страсти, док су ове још слабе и неразвијене. Ето видите, господо, да такав несретни отац нема никаква оружја за своју обрану нротив своје деце, које она не би могла против н>ега уиотребити. Па за то, таки оци обично затворе очи, да не гледају недела своје деце, и не старају се, да пх ономињу и упућују на добро. Има ли жалоснијег и јаднијег ноложаја. од 1Јоложа,ја, такова оца ?! (Сврши11е се).

ПОРУКА БРАЋИ СВЕШТЕНИЦИМА.

Наредба кр. хрв. слав. далм. земаљ. владе од 3. (15.) децембра 1893. бр 8940 о назаренима нрилично је оживотворила и осоколила секту пазаренску и њене носљедсватеље у Троједници а нарочито у жупанији Сремској, јер их ту нонајвише има. Па у колико је та наредба назарене осоколила, у толико је свештенство свих вероисповести у очајање бацила, а то за то, што је то свештенство до речене наредбе извршивало црквене Функције и код самих назарена и ако је то додуше било помоћу ошптинских поглаварстава и помоћу полнтичких власти; али кад наррдба та дође до ушију назаренских, тада се

исти осилише и свештеник не могаше више кршити дужности своје, јер и саме неке нолитичке власти схватише дух нарсдбе нротнвно, тако, да су свештенство одбијале односно нису удовол>авале њиховим молбама и пријавама, кад је нанме требало новорођено дете назаренско крстити. Но иошто нн кр. земал.. влада не мисли са наредбом евојом ширити у народу безверје, то сам ја на темељу исте с нуним правом захтевао од кр. котар. области, да ми буде у помоћи, односно да нареди, да се новорођена деца нај заренска у цркви крсте, позивајући се и на то, | да деца до своје 18. године не могу всру мењатц