Српски сион

<5>

Б р. 18.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 305.

је онај силни парод, на броју њи 3463 нравославних душа, у један исти дан исповједио а уједно и причестио — тврдио би таково што, што у немогућност спада, па да еу баш и поменити попови њи 20 учествовали ири извршивању исновједи и св. причешћа, као испомагачи у друштву неколико калуђера, јер ири обављању исповједи и св. причешћа — без сумње много би времена иротекло, а гдје је још и оно време, које се изгуби при оној нрилици кад се сваки поједини пре исновједи уписати морао: је ли он домаћин, је ли она домаћица, је ли брат је л син, је ли кћер је л снаја, најпосле је л он слуга и је ли оиа слушкиња ? на да их тако сваког по именце, а домаћина нонајвише и са презименом у дотичну рубрику — која је у поменутом нротоколу означепа — уведе. То све, као пгго рекох у један дап обавити заиста не би се могло, а да је толико хиљада њи, и за други јал и трећи даи онде у манастиру Грабовцу на окуну остало, то се неможе ни претпоставити. Међутим саопштим ја чудпе ове околности старом пријатељу свом, у близиии, честитом пароху ловранском г. Петру Мирковићу, и ноиштем од њега као свештеника: да ми своје мњење у овој ствари саопшти, и ои ми рече, да заиста иије могуће за један дан 3463 нравославних душа исповједити, а још мање и нричестити. У задњем случају требало би од иоловице „Агнеца" 3463 честица извадити, односио за св. нричешће толико хиљада честица раздјелити, а то није могуће, него је он тог увјерења: да она огромна маса људи на броју њих 3463 православних душа у оно доба ни видила иије маиастир Грабовац, те тако све оне комбинације, како се могао или није могао толики силан народ у један дап исновједити и причестити, са свим отиадају. Просто — наставља г. пријатељ мој стари — испослат је био један стари калућер као духовник, који је од села до села ишао и народ исповједао, јер таково што вазда је бивало код нас, па и данас

се по гдје гдје то исто дешава да се из ког манастира калуђери као духовници шаљу у великн пост да народ исповједају. Ја одсвоје стране потпуно прихваћам мњење свог старог пријатеља г. Мирковића, јер видим да пије без основа. Дакле братство манастира Грабовца испослало је у оно доба једног саслужите.ља свог: старог калуђера као духовника, да иде од места до места, и исповеда православни народ у ,,јерархији мохачопољско.ј." Тим начином је дакле год. 1735. испослани духовиик из манастира Грабовца пошао на пут, те најпре и најпре у ,,карошх (т(ч8и" стигао. Из Сечуја морао је Дунавом до Мохача, те од овуд сва оближња места, но оном реду као што су иста у поменутом протоколу једно за другим означена, похађати, док је најудаљенија тачка била „вдрошх Шшшоушх." И тек сада долазим на чисто са много пута поменутим протоколом, то јест: да је испослати духовиик исти протокол при руци имати морао, па је у њега сваког оног који се за исповјед пријавио у дотичну рубрику но именце, а „домаћине" већином са ирезименима заједпо увео, те држим да она могућност није искључена, да је такови духовник са собом и мастило — тинту — из манастира Грабовца понео, јер види се да је нротокол једпим мастилом исписан. Најпосле преостаје ми још на то одговорити: у који се пост од 4 годишњи поста обавила исповјед? Кад узмемо да у наслову протокола изрично стоји прибјележепо ово: ,,Л"кта 1735. феурВарУа 16. дне" то јест да је од 16. Фебр. почело уписивање имена оних православиих хришћапа ,.л»8жескагц> н жнккаго пом ко еиар^Ти л^ачкополскон", који су се из дотичног села јал вароши исповједили — онда на горње питање као извјесно одговорити можемо : да се је исповјед године 1735. управо о ускршњем посту обавила, јер је иоменуте год. ускршњи пост иочео 10. Фебр. е се.)