Српски сион

В р . 31.

„СРПОКИ

сион.

С тр . 515.

жити и с Богом се • у души својој разговарати. КазаКете им како вам је душа задовољна и с.рде радосно, што сте се Богу исноведили и покајали, што сте му обећали, да ћете живот свој проводити у молитви и побожности, и л.убави према сваком, а у нади, на божју милост и помоћ. И, нанослетку, скупићете децу своју око себе; децу велим, јер то је узданица наша, на љима ћемо све оставити. Скупићете их, љубићете их, и казаћете им: децо мила, ироста вам љубав и оца и мајке, догод ее Богу молите, у цркву идете, веру своју поштујете, добра дела чините, и догод српски ноиос не изгубите. Тако урадите браћо моја мила; тако реци, добри Србине и Српкињо моја, реци деци својој и кад лежу и кад устају. Биће вама п њима за душу, а Срнству нашем биће од користи. * * * Па приноведите и свако.ч и увек: како је слатко у цркви Богу се молити, божју службу слушати, црквене несме појати, евете иконе целивати, миле воштанице припаљивати, речју божјом се наиајати, счетињом храма божјег душу свежити и крепити, тешити и храбити. Рецитс и говорите то сваком брату Србину, јер сваки — јада нашег всликога — не зна то, јер сваки ту сладост не осећа. Јер има браће наше која су у заблуди великој, иа- евојој души ускраћују радост истипите побожности, па закидају срцу своме сласт и уживање, које се осетити може, само и једипо, у светињи храмова божјих. Да. браћо, н ви то зиате; знате да је и но гдекојем Србину и Српкињи смркло иред очима, на не може да поднесу светлост воштанице, иа неће да се прекрсте крстом часним, да целивају икону, да се помоле вишњем Богу у светоме храму; па не ће у дому божје славе песму да запева; ни рсч божју да саслушају, него се клоне цркве и храмова својих. Знате браћо, — туге наше црне, — знате да јс н но неки Србин и Српкиња ударила иутем кривим, па сс одриче крштења, венчања и свога крсног имена. Па пе ћс са свештеником својим и слугом божјим у кући својој ни весео да пева, ии жалостан да илаче. Знате, браћо, — жалости пам тешке — да нам је но некп брат и сестра залуталп л.уто, на више слушају скупштину л.удску него цркву божју; на вшие верују оном, што су јучер од човека ма каквог чули, псго оном што верују п што чине људи од како је света. 0, браћо мила, проплако би тужан кад се сетим да Србипа и Српкнње има, којима крст распетога за пас Господа није више светиња, па бегају од крста Христова; па немаре за цркву божју, коју је сам Госиод Бог установио рад сиасења нашег. Жао мп је јадне и залутале браће, наше, на ми срце за њима тужи. А како да не! Та они

су кост од кости наше, крв од крви наше, деца једнога, с нама заједно, Оца небеснога. Имена су од имена нашега, — а ношли су странпутицом. Залутали су у таму велике заблуде. Смркло им се пред очима, ради јада ма којега, а чули неке где говоре: „у нашу скупштину ходите, да душу сиасете, да се научите добру и речи божијој из књиге, коју намје Господ дао". Ко је тим речима поверовао, еавест своју не чуо,- срца свога не осетио, а на веру и гробове нраотаца својих заборавио, — тај се иовео за тим речима и побеже из цркве својих отаца, окрете главу од домова божјих, остави крст Христов и Јеванђел.е, одрече се светога тела и крвп Хрпстове, растави се са милим крсним именом својим, погази образ српски и — оде у скупштину назаренску. Па јелитамо нашао, што је наћи хтео? Зар? Не, не. Човек не може дати што је Бог обећао. А међу људима и у скунштини људској, која је иобегла из дома божјег, која се одрекла крста, тела и крви Христове, која се каменом бацила на цркву Хриетову и Јеванђеље, у тој скупштини нема благослова божјег, нема души спасења. Јер, међу људима и у скупштини људској, која је одбацила најеветији путир божанства Христова, која је разрушила олтар божја, разбацала св. пконе божјег лика и ликова светитеља и божијих угодника, која је погасила миле воштанице припаљене у славу божју, која је про(,ула ев. миро и св. воду богојавленску, — у тој скупштини нема Христа, а где није Син није ни Отац ви Дух свеги; међу тим људима није Бог. И шта би ти л.уди хтели? Да се Богу моле? А зар се у цркви Христовој и у храмовима божјим Вогу ие моли? Зар се ми не помолисмо Богу и данас? И зар се где слађе, тишије и мирније може помолити Вогу, него у цркви и у дому божјем, који је у славу божју и ради молитве баш подигнут? Или пазарени хоће, да се Богу моле зајед нички п песмом духовном? А зар ми ево нисмо у заједници, и зар ми не певамо, и зар наша песма није духовна? Или су њихове несме побожније, лепше и Богу умилније? Та зар може бити светије и Вогу умилније несме од ових, које ми певамо! Та зар има и зар може бити лепших и Богу умилнијих песама, него што их пева црква Сина божјег од како је постанула, него што је слатка песма светога нам нравославља! А каква је књига, из које се назарени уче вољи божјој и добрима делима? Њихова је књига истих слова, истих речи и истих поука као и наша што је — јер то је књига св. писма нашег, што га ми примиемо ,од Бога и Христове цркве, а назарени је тек преписаше од нас. Но они је но негде и изменише, како им је то у рачун ишло, а наша је књига нама св. писмо, св. Јеванђеље, које се мењати не сме грешном руком