Српски сион

С тр . 566. „СРНСКИ

ног верног (посебно богослужеље). По томе, нема нпкаква нрава, с таковнм овлаштењем снабдевеном свештеннку, иречпти употребу освећенпх ствари нп прн функцпјама. које захтевају ноједини верни, јер бп пречењем те употребе пречио употребу средстава, без којих се функднја иввршпти пе може. Ко ту употребу пречи, могао би бити прогоњен и ио законима световних судова, због сметања и пречења свенггешгка у вршењу његовпх црквеиих функдија, ој:носно због тога што смета с-вештеннку у поседу оног права, које му као свештенику нрппада. Према томе не може се нп управа, на коју овлашћују наше аутономне установе црквени одбор у ногледу црквеног нметка, тако схваћатн. да би тај одбор логао свештепику забранитн употребу одежда и осталих св. црквеннх ствари ири функцијама. које црква не само дозвољава свештеннку него му и налаже да има вршптн (као што н. ир. ногреб. свећење водице н т. д). Црквенп одбор пма се само б] инути, да се одежде и остале св. црквене стварн набаве пз осталог црквеног лметка, да се држе у стању употребљивом, да се не унотребљују на зло. н да их пе унотребљују неовлаштена иа то лица. Познвање црквеног одбора на 8 цпквену зано вед. је носљедица ногрешног схваћања те зановеди, ногрешне и рђаве пјшмене на уиотребу црквсннх ствЗј н но свештеннку, кад овај нзвршује црквене фуиције. Кад свештеник употребљује црквене ствари н]»и функцијама, које се без ових стварп не могу обавити, не може то бити никада и у никојем случају злоупотреба тих ствари. Ос-ма црквева заповед забрањује употребу црквених стварн за нецрквене цељн, п употребу нстпх лнцима, која нису у опће никако овлаштена на ту унотребу. Та околност, што је свештеник за иеку функцију, ирн којој мора. ио црквеним пропнсима, одежду унотребљаватн, плаћен, не иовтачн за собом његову дужност, да нри тој функцији употребн нрнватну, своју, дакле, ванцрквену одежду. Јер, у дотичним функцијама црква као такова делн својнм верним члановнаа потребне благодатне дарове н благослове, н чннп своју дужност према тим члановима, дочим је свештеник само орган њезин; а друго, свештеник добија награду при некнм функцпјама само за свој специјални труд, ко.јп улаже за појединог верног као члана п нрппадннка цркве, која снрам вернога, којп нрема њој све дужности вршн или их је вршио, има са своје стране дужности. Вршење, дакле, црквеие функцпје у пнтересу иоједнног верног, није ириватно лукратнвно нодузеће свештениково, већ вршење црквом

СИОН." Б р . 34.

наложене му функције и дужности у интересу појединог верног, којн има да наградп свештеннка за труд уложен око њега. нсто онако, као што га цела општина. као такова. награђује за функције. које свештеник у пнтересу свих вернпх при јавном богослужењу врши. Свештеник прнма награду овде од целнне верних. а тамо од ноједпнаца; па као што га овде већ само вршење функцнјз, за. коју је ио целпнп (од општпне) гтлаЛен, овлашћује на употребу црквеннх одежда. нсто ш аво има свештенпк и у случају, кад функцију цгквену за појединца врши: јер функцпја црквена је она. која га на такву употребу овлашћује. без обзнра на то, да ли се та функцпја врши тз нлату н:ш беенлатно. И нрема томе, док је, ма која то била. функција, коју свешгеник вршн. функција црквена. дотле је свештеннк овлаштен на употребу црквеннх одежда при тој функцнји. бно он за њу нарочито плаћен или не. То стање стварн н неоснориво нраво свештеннка на употребу црквених стварн нрн црквеним функцијама. не могу нпкако мењатп ннкакви обичајп, буд у којој парохпјп н црквеној општпнн онн бивалн и бивају. А свешгенак, којн противне, своме ПЈМву обииаје затехне, нпје их дужап ирихватити, нити их вршити. Исто тако не може доказаном нруву свештеникову на употребу црквених одежда у споменутим случајевнма нанети уштрба ии та околност, ако црква пма (било ма каквог извора и порекла) нравоискати одштету од вернога за употребу црквене одежде прп функцији, која се тиче нојединог верног, јер то .је приватно нравнп одношај цркве нрема дотичном верпом, на ос-нову кога је црква овлаштена иротив истога вернога своје нраво евентуално и иутем судским нотражпвнвати, односно реалнзоватн. Ово је одношај цркве према појединцу. који не може укндатн нли крњпти право свештениково на унотребу одежда у оним случајевпма у којикаје на њу, нрема горњем стању стварн, овлаштен; јер иначе бн се могло доћн дотле, да црква ускратн сиромаху верноме радп његовог спромаштва једну функцију, на коју он као члан цркве нма безусловно ираво. А зар би се то могло довести у склад са целим духом хришћанеке цркве? На закључак црквеиог одбора, којн је у начину н у сушттшп својој ненадлежан и погрешан, а којим бн се, на сунрот овом схваћању истакнутог питања, забрањивала свештенпку употреба св. црквених ствари прн вршењу црквених функција, — није се дужан свештеник обзпрати, јер он је у иоседу свога нрава, а како је цећ нзложено — без нрнговор-