Српски сион

Стр. 56.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 4.

и последљу ватрицу, те се у тами гор екога подножја са свим изгуби. Одатле сави у лево, те кад стиже до последње кућице, која, са дрвеним кровом нод самом гором стајаше, заустави своју камилу, оиа клече на иредња колена, путник је сапе, иа онда уморан и нун праппше, ириступи вратницама куће, нажљиво се обазре за собом, прихвати обешену маљицу, која до вратница висаше и три пут закуца. — Ко је? — зачу се изнутра, несталан, женскп глас. „Витлејем и Голгота" — одговори иутнпк, прнтушешш гласом. Врата лагано шкринуше п на њима се појави суха, омалена старица, са жишком, који је издигла више главе, да долазећега бол.е разазна. „Мир теби, мајко! Где ти је сии?" — И теби мир, Никодиме из Аптијохије. СтеФаи је у дому. Под кровом његовим нека те заштити десница Благога! „Амин! 1 — одговори нутпик, и онако прашњав пође за старицом, која иђаше иапред да му иосветли. Они ступише на праг скромне собице, чији прозори гледаху у проетран, зелени врт. За једним застрвеним столом седи витак младић. веома нежнога израза, који, сем косе и подужих витица, што се до уха спуштаху. неимађаше пи браде ни бркова Пред њим је треперио, у земљаноме кандилцету жижак, и слабом, мал пе страшљивом светлошћу, осветљавао лице пупо детињске благости, помешапе са дубоким збиљом. М ако младићу не беше вшпе од двадесет и три годиие, н.егово благо али изразито лице показује дубоку зрелосг, која се, махом, у старијих људи огледа. Кад је путник стунио па праг, младић је, рукама налакћеним иа сто и лицем, положеним у обе шаке, задубљепо проучавао Еврејски Талмут, који, на столу, л е ж а ш е р аскл о пљ е н. Господ међу нама, брате СтеФане!" рече нутник и знаком Крста ноз^рави седећег. Младић се иодиже, и круиним. црним очима загледа се у госта пажљиво. — Прах те је попао, те ие могу да ти лица разазиам. Ниси ли ти, брате, Нико-

диме? — и брзим покретом тела приђе нутнику, загрли га на прагу, па га за тим уведе у собу и посади крај себе. — Знам да долазиш из Јерусалима и да те Браћа овамо шаљу. Одмори се мало иа ћеш ми већ казати. „Господ нас уздиже себи" — рече Никодим, еедајући ирема младићу — „Ирод је издао заповест, да нас хватају. Римски војници и Евреји лове нас. затварају и убијају. Пре три дапа ногубише мачем, на Голготи, Јакова, брата Јованова". На ову се вест, Старица, која застаде да чује разговор, нрекрсти, а затим болпо у сина иогледа. — Мајко — проговори СтеФан — Никодим је дошао гладан, са далека пута, зар му нећеш ништа сиремити ? — и благо обухвати Старицу око паса, па је тако до прага отпрати. Кнд осташе сами Сте Фан му ириступи — Ти бегаш. Никодиме? Ј[е'. — одгово])и овај — „мене је послала Црква, тебп. Петар жели, да сс ти уклониш у Јопу, па ако узмогиеш, да одпловиш у Тир, докле се Искушење ие утиша. — А ви? — запита СтеФан. „Ми ћемо остати где смо." — Зангго баш ја да се уклоним? „Црква се сажалила на твоју младост, а осим тога, ти си сада у иајвећој опасности, јер Књижевпнци побунише народ противу тебе, нађоше лажие сведоке и онтужише те, да хулпш противу Цркве и Закона. Не разбирај даље, СтеФане, пего иохитај. Моја ће те камила још ове ноћи у Јопу однетн Не оклевај ни часа, јер ће ире зоре још приснети амо једна гомила легионера, којима је на челу Савле, најревноснији нспрнјатељ нашеЦркве. Нико нам није опасннји од њега. Као да је сам Сатана узео на себе облнк човечији, само да Цркву прогоин. — Хвала, Никодиме, Браћи, али бегати иси])ед Искушен.а, које иам Госнод шаље, ннје ли одрицање Господа? Нека је Слава имену Божијем, ако је меии намењено да испнјем опу чашу, коју испи наш благи Учител.. Ако ми, дакле, Црква пе налаже строго, да морам ићи. опда Никодим га слушаше иажљиво, а кад