Српски сион

Бр. 5.

А што није, нису томе кривци бивали само настојатељи и њихова. братства. Много јаче руке, у заблуди можда, не дадоше, да на огњиштима тим пламен 'букне. Не дадоше, да манастири покажу што могу, да учине што су дужни и да буду што је требало да су били. Неке руке не дадоше; неке опет не могоше, не умегае ил' не хтегае, да се нокрену начини и средства, па да манастири, односно њихова братства, и својим унутрагањим животом, и својим моралним утецајем, и својим материјалним приносима, покажу цркви и народу за гато постоје и пруже доказ: е треба да постоје. А што све то није тако бивало, бива-ло је на штету еамих манастира и манастирског калуђерства. Да и не спомињемо грдну пгтету отуда за цркву и народ цео. Свака инштитуција мора свој г;шоп (Г е(;ге у себи самој имати. Чим га престане имати. ирестаје и потреба инштигуције. Тај га18оп Л' е1ге не може се до века одржаватп само номиналном вредношћу и значајем извесне инштитуције, па ма како она узвишена била по намени онределења свога. Тако ,је и са установом манастирског калуђерства. Она је сама но себи, по своме определењу и по своме задатку, а и по потребама наше цркве и народа не само потребна, него и неопходна. Али и та установа, изопачена у своме животу и раду, а без идеалних циљева свога узвишеног и светог хришћанског и нацијоналног определења и без истинитог вршења свога задатка, може утецајем своје изопачености и невргаењем свога, задатка да буде гатетна и убитачна за цркву и народ, те да изазове протест против себе као такове, а носле и протест против нодржавања тако изопачене на по томе илузорне, а за цркву и народ гатетне установе. Такав нротест је први сигнал да ингатитуција губи свој гшжш сГ еке; а непрестани и општи протести такви, ионајвише' доказују да га је п изгубила. Ако га не новрати, она мора ирестати сама или је уништују захтеви друштва и јавног онштег добра. 0 једне стране изопачен унутрагањп живот наших манастира, рђавп утецаји тога п спољагањег недоликујућег живота манасгирског калуђерства на моралне и верске осећаје и нојмове народа; морална, васпитна н интелектуална дисквалификација већине у

њему; невргаење свога задатка и својих дужности; а, с друге стране незадовољавајућа унрава са иметцима манастирским и недопринагаање на опгате иросветне сврхе прихода манастирских, — изазвалб је одавна и изазива непрестано протест иротив нагаих манастира, односно манастирг-ког калуђерства. Тај протест јача са појмовима и захтевима свога времена и другатва. Пред њим је узалуд крити очи, као гато је дегаператно и опасно затварати угаи. Он се не сме игноровати, и ако би се можда могао игноровати још дуго, али порећи се не може да би догало време, да се то игноровање завргаи престанком протестоване ингатитуције, која би <-асвим изгубила свој га18оп сГ е!ге, јер јој је исти већ и данас са свију страна окрњен. 0 свему томе истинита и искрена рачуна води данагањи врховни старешина наших манастира, — а као гато смо се уверили у најновије доба — и високопреосвећена госнода епископи, јер воде искреиа архииастирска и родољубива рачуна о свима потребама своје пркве и народа. као и о захтевима времена и његових иотреба. Св. патријарх Георгије отпочео је дело регенерације и монашког манастирског свештенства, основав монагаку гаколу, која треба ту регенерацију да изводи. Св. патријарх Георгије заменуо је иаролу „недајте нигата" са наролом: „дајте што више цркви и народу." За неколико година свог очинског оихођења са манастирским настојатељима п старешинског утецаја на њи, образс^вао је п изазвао у овима појмове дужности и осећаје љубави према опгатем добру, који су деценијама година бивали извртани и гушени. Данас већина манасгирских настојатеља појми и признаје своју дужиост и свој задатак, дочим је до екора то бивало код незнатне мањине. И данас јога није код свију. Наговештај кога је учинио св. патријарх Георгије о таксацији годишњег доиринашања на народно-црквене просветне потребе, допринеће, да ће појимање и ресиектовање дужности и задатка бити буднпје код свију. Кад се таксација тога донринагаања одреди, побринуће се надлежни и за тачну спроведбу те одредбе. Тачно вргаење и задовољавање те одредбе, мислнмо, да ће бити један од услова, да се нзвесна лица којима је управа манастира поверена, узмогу на управи тој одржати. Ко