Српски сион

Стр. 90.

Б р. 6.

У народној пе -мц, коју смо навели у ночетку, госнода срдска, саелушавши како Сава орани црквену п народну политику свога оца, иовика сва у глас нросто и лепо: .ДТросто да си Неиањићу Саво! ЈГроста душа твојих родитеља!" и т. д Па дај да и ми, многопоштовпна грнска госнодо и госпође, на крају мо.је слабе оцене живота и рада народног љубимца слично кликнемо : „Слава Сави Немањићу светнтељу и нросветитељу сриском. Слава његовим достојним наследницима „којп бише иа и преминуше." Слава Његовој Свегости патрнјарху Георгију БранковиЛу, који словом и делом тако обнавља усномену Савину Слава им ; Гонорио В. Вуји^ проф.

Реч на опелу Т јереја Стевана Шими$а иароха Старо-Иазувачког. Говорио : Милан Попадић, свештеник. ,,Есл иерстк, ксл леп(лк, кса скнк." Оно чело на коме је све до јучер исиисаиа била мудрост и рамборитост, — данас је хладно ледсно Оне очи, које су све до јучер биле одсјај душешшх му врлина: благости, њежпости п доброте, даиас су заклоиљене. Она уста из који\ је све до јучер излазила: тиха, мудра и одмерена реч, занемила су. Онс руке, које су све до јучер нејаку дечицу своју, - а сада јадну сирочад — хр.шиле, које су свегс тајне н благослов на])оду свом давалс, данас су прекрштене хладне на леденим грудима му, у којима је све до јучер куцало: чсетито, поштеио и добро српско срце. Ту:кни зборе! Стевана Шнмића, честитог нароха ове честнте и отмене општине, нема више међу живима, пестало гаје, — умро је. Ми речи љегове, гласа љеговог, нигда више чути нсћемо. Још само данас, при овом последљсм растанку пашем е' љим и послсдњу иоруку норучујс нам наш драгп иокојник, те кроз свету цркву нашу (|це нам речп казује: „Занлачите ее за мном о, бра1то и другови, сродници и нознаници, јер јучер ее разговарах е вама н гле пзиснада наиђс иа мене етрашни час смртни". И заиста, тужни зборе, може ли човек, а да не тужи и нс нлаче па гробу ? Тешко. Такова је природа наша,да ес еама по есби одвраћа од гроба н трулежи, такови је траг саме емрти

да гдегод се она нојави оставља за сОбом свугде и свагда само: тугу, јад и жалост. Стога еу на гробу уздисали и сузе ронили и такови људи, који еу оставл.алн на етрану све оно, што је земаљско п телесно, па су с радошћу очекивалн онај будуКи, небесни, вечити и духовни живот ,Плачем и јецам, када и иомислим на смрт" иева ев. Јов Дамаекин. Може ли човек а да не тужп и ие илаче на гробу ? Не може. Јер када размис-лн о животу и земаљској судбн својој, увериће се, да је живот човечји то исто, што је пољска трава и трошни цвет, који евојим угодним мирисом дапас свакога к ссби нривлачи и уживан.е му пружа; — а еутра: нрсцвета, увене и иестане га, као да га иикада и не беше. Па и сад у овој прилици, тужни зборе, када видимо пред собом отворен гроб, који ће за кратко врсме у своја ледепа недра примити нову жртву иеумитне смрти, те када нам тужни одјек звона, плач еродника и пријатеља и црквеиа иесма тугованка у срце продпре; — оида заиета и ми морамо да ес заплачемо на младом н прерапом гробу овом, морамо да сс занлачемо на разва линама прошлог живота човечјег, те у тој тузп н јаду својем заједно са Јов. Дамаскином морамо да из дубине тужне душе своје завапимо оие, још тужније рсчи : , кса шрстћ, всл мепелх, кса скпк,*' — Све јс прах, пепео и сенка. Али хоћемо ли се ми сасвим предати тузи, плачу н жалоети без утсхе? Не, — јер нлакатн н тужнти бсз утехе зпачило би: побијатн достојанетво евете вере и цркве наше иравославнс, која је пуна утехе и уздаља за будући вечити живот; те и нас данас у преголемој тузи нашој за драгнм покојником теши са овим речима: „блажсп јс пут, којим данас ндеш душо, јерти је сиремљено место одмора." И заиста иам мили нокојннк данас преко гроба свог одлази у место всчног одмора, у бољи и трајнији свет, ,,1 'дс нема болести плача и уздисаља" и гдс ћсмо ее и ми сви еа милим и драгим својима за вечиа врсмена еастати. Јср зсмал.ски наш жпвот ппшта друго нпје до ли сен н еан; земаљски наш живот јестс нривремсно путоваље наше на земљи гдс смо сви ми етрани и привремени; а небо, то је паша истинита и всчпа постојбина. Тако иас, тужни зборе, теши св. црква наша у големој тузи за иокојпнком. Но ми, као л.уди по слабоети својој пе можсмо да одолемо срцу свом, не можемо да ублажимо тугу која нас норажава. Јер неумитна смрт покоси један живот