Српски сион

Б р. 6

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 91.

још у младом добу свом у најбољој снази мушкој. Неумитна с-мрт отрже из наручја верне љубе врсног супруга, из загрљаја миле и нејаке дечице брижног оца и хранитеља, из њежне сестринске љубави шежнога брата — брата јединца. Неумитна смрт отрже из средине духовног стада — духовног пастира, иастира доброг. који и душу своју иолагаше за своје овце, за иарод свој; — а из круга пријатеља и поз наника отрже искрена и верна брата и нријатеља, Тај догађај, тужни зборе, обмањује и наше чувство, норажава иаше осећање, изнуђава наше сузе. А шта ћу да вам рсчем о животу драгог покојпика ? Билн смо све до скора у околппи његовој ; гледали смо га до јучер у ередиии својој. Слушалисмо његову мудру и одмерену реч, гледали смо њсгову њежиост нрема својој нородици, а срдачну искреност п доброту према својим нарохијанима, према својим пријатељима и познаницима; чиме је драги нокојник код свију и сваког ошпте ноштовање и љубав стећи умео. Промисао божји тако је одредио, да је покојник цео свој кратки јавни живот и делање, — започео па и завршио овде у овом месту у овој честитој општини. Као свршенп богослов годпне 1884 задобио је љубав и иоверен.е ове општине, која га је и за свога нароха изабрала. У томе великом и тешком делу свом, у томе светом и огромном позиву евештеничком, који обузима унутрашњи п спољашњи живот човечји, небо и земљу, време и вечност; — иоказивао се наш драги нокојник увек у нрвим редовима војника Христових. Веру и цркву своју иеизмерно је љубио и до конца кратког живота свога, верио јој је послужио. Своју је наству ревносно речју јевапђелском учио, бодрио и на нут снасења нзводио. Својим милозвучним и нријатним пјенијем ири св. богослужењу, умео је душе вериих Хрншћана до иајвеће побожпости побудити. За време свог кратког века, дакле, као вредпи раденик на њпви Госнодњој, ревносно је уклањао са ње кукољ, те је на истој здраво семе сејао, и од тогаје семена заиста и многи плод ножњео, Са тих ев.ојих врлипа, као свештеник и грађании умсо је код свију и свакога л.убав, поштовање и уваагење задобити, те је од свега котара нашег у вшпе пута за члана жуианијске скунштине биран био, те јс у још младом добу евом чашКу конзисторијалног члана удостојен; те као такав, а еа ревности своје

свештеничке од Његове Светости патријарха нашег Георгија и црвеним иојасом одликован био. У домаћем животу свом, као домаћин уирављао је домом евојим- тако, да је еваком за узор нослужити могао. Није било нозианика, пријатеља му или странца, који је само ма и један иут у дому покојниковом био, а да није иохвалио пријатност и гостољубље његово, а да се није задивио доброти и евима врлинама његовим. А како ћу сада тужни зборе, да се дотакнем најњежније особине у карактеру нокојниковом, — његове најосетљивије брижљивости ирема иороду свом, према милој и нејакој дечици својој . Обузет том њежном брижљивошћу нрема нородици својој ; готов би био да и од евојих уста закида, како би само дечицу своју сходпо свом достојанству изучио и васпитао, те тако као свршене л.уде, нредао сриском роду свом, да као и његови спнци користе му, коме су но својим силама користити — и дужни. Но наш покојник у свом јавном животу нијс био тако сретан да као пастир духовпи — свештеник народни, остави за собом много годнна свога јавног делања; није био тако сретап да у свештеничком чипу сединама украшеп; иотнуно ножње и плодове ревносног свога рада у винограду госнодњем. .V домаћем нак животу исто тако није био сретан, да као отац види и дочека евоју децу као свршеие људе, да од својих нејаких синака види одрасне сиве соколове, који би му у његовим старачким данима и сва радост, утеха н иогпора били. Он то све не дочека, — „кнезапб наиде на него стцашннш наск сл\1= ртнкш;" изненада неумитна смрт, као једним ударом одузе му и ту једину највећу и најсветију радост зсмаљску. Као што сунце мирно у тихом и величанственом сјају после благодетнот дана, за море заилази, да се у дубокој ноћи одмори; тако је и нрш мили нокојник тихи и скромни земаљски живот свој закључио. Тако, да ће данае нокрити ледени гроб оног, који је До скора беседовао, лежа ће у гробу безгласан, без душе, без речи; иеће више живети у нашој средини овде на земљи наш добри попа Стева. Њега не могоше више задржати у средини својих ни најњежније молбе -.суируге му, ни~тужни нлач нејаке дечице — : -сада јадне сирочади —, ии јаук миле му сестрице јединице. Па чимејош, тужни Јзборе, да умалимо тугу своју за нигда незаборављеним нокојником? Се-