Српски сион

С тр . 142.

„СРПСКИ ЈШОН."

Б р . 9.

особина. Другнх се навора држи Рег<1. Сћг. Иапг, који, одређујући разлику у приндипима католицивма и ттротестантизма и укавујући на емапципацију протеставтизма од апторитета црквеног, опажа: „ев (Иек.ч гппасћвк Д'|е ^оггпеИе 8еЈ1е Леа 0е^епва1хе8, (1аз еЈ^епШсће Рг1ПС1р. . . . \'0II .{Пе.чег 1'огтеПеп 8еИе (1е.ч Ое^епваЈгев )в4 (Не та»епе11е 211 ггп4ег8сће1(3еп, тее1сће ?»сћ И1сћ1". ћ1оз аи!' Лав Рг1пс!р, аопг1егп апГ 1пћа !4 Ле.ч 8ув4етч ћеи : ећ4". \ г ог1в8ип<*. пћзг (ЈГе Оо^теп§евс1псћ*е. III, 7. 8. ГЈеЈри^. 1867. Али, ако се буду принципи вероисповедних система одређивали Формалном страном њихове разлике, мислимо, да ће та одређења сва" гда носити карактер апстрактан и нејаеан, и ми ћемо бити далеко од разумевања правог Духа и емисла изучавапих вероисповести. Сва Формална одређења ее о ,1лш ;ују ристегљивошћу свога смисла. У томе се и налази узрок њиховог недоетатка за карактеристику вероиеповедчих сиетема. А уопће карактер тих система, као и свију могућих фрлозофских зградв, зависи не од противноста и разлике њихових Формалних страна, него од унутрашње садржине, којом са одређују и саме Формалне разлике. Назвати једну филозофску систему идеалистичком, а другу пантеистичком значи одредити разлику њихових Формалних страна ; али 1ћихов прави карактер остаје при томе нераз'ашњен, јер ее и идеализам и пантеизам налазе у многим филозофским гледпштима на свет, која ее битно разликују једно од другог. Али показати садржину основне тезе, из које ее развија ова или она зилозофска система, значи одредити њен унутрашљи карактер и оне особине, које се. не само по облику, него по самој суштини одликују од свију других филозофских зграда, на чак и од оних, које по сво.јим Формалним странама иду у једну категори.ју с њом. Кад се пзиоси н. пр. оеновни правац Хсгелове ФилозоФије, већ ее из те једне тезе добија не само тај закључак да је његова ФилозоФија била идеалистичка, него такође и тај, на основу кога се не може мешати, не говорећи већ о материјализму, емпиризму, сензуализму и т. д., с другим идеалистичким филозофским системама.

„Талита куми"! (Свршетак) И силна срчба разли се по Мудрачевом лиду. У овоме часу зажелео је да се сукоби са Назорејцем, да му довикне : „Римљанипе!" и да једним дахом разори сву Науку, коју он проповеда и ко.јом иарод заводи. — У овоме часу Мудрац је уступао испред Јеврејина, који у своме патријархалпоме гњеву не имађаше пикаквих других жеља, него да што скорије угледа на Голготи разапета рупшоца Израиљске Вере. Руменило залазећега сунца, које се већ гасило за галилејским горама, позлаћивало је равпе кровове гадарских домова, када камила укаса у тесне градске улице. Нестрнељиво журио је Јаир своју камилу, жељап да што пре цомилује своју Адицу,

коју већ недељу дана није видио. Кад угледа кућу чисто му лахкну. Али га ииак силно изненади једна појава. Издалека је опазио како му у кућу улазе и излазе иекакве жеие и но који старац. Ои брзо стиже пред кућу, скиде се с камиле и пре него га поздравише добродошлицом запита за Аду. „Нека нам се Јехова смилује!" — одговори смерно, елуга — „Над твојим домом надвија се Искушење; Ада је већ трећи дан тешко болесна." Да је нешто из ведра неба пукао гром и пред ноге старчеве иао, неби га толико поразило као овај глас. Као иомахнитао ухвати се за главу и полети уза стубе. „Ада! Ада! Ј — јекпу Јаир и као укопан стаде иа прагу болесничке одаје. — Тихо! —- Спава! — прошапуга му жена и махну на њ' руком, да дође. Кроз тешке завесе. које беху навучеие на прозоре, нросијавали су румени зраци залазећа сунца, и као светла барица таласаху се ио застртоме сагу ниже ногу болесничиних. — У куту је била постеља са које се чуло тешко дисање његове Адице. „Адо! Сине! — „Мајчице - ' мојамала!" шапуће Јаир и наднесе се над детињу постељу. Жена бризну у нлач, и гледајући у дете поче тихо нарицати. — А када се мало утиша, иснрича оцу да се дете истога дана, кад је он отишао, разболело, а већ је други дан, како је у незнан пало. Старац ноложи руку на чело детиње. Опо је горело. ЈГекари употребише сву вештину, да га спасу, али је ватруштина била сиажнија од њиховога гашења. Она је сагорела сва, и они најзад рекоше, да је још једини Јехова кадар, да је у живот поврати ,. Ада!'' — зајеца Јаир и наднесе се над занетим дететом — „Адице! Пробуди се — погледај тату свога!" Круппе сузе скотрљаше се низ његово лице и седу браду, па капаху на дете. „ Јехова! Јехова!« — викну очајно и диже руке у вис. „Зашто носипаш главу моју пеиелом? Зар је мало Анђела пред Престолом Твојим, те ми и овога узимаш?" Дете се у томе часу промешкољи, дубоко уздахну и иоче отварати очи. Роди-