Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 145.

ирииаде му ногама и узвикиу: „Госиоди, оирости слушкип.и Твојој, ја се дотакох одеће Твоје, да се спасем, и ево усахиу нена и неодилази од мепе више." — а он јој рече тада: ,Кћери! Вера твоја поможе ти, иди е миром и буди здрава од болести твоје." Јаир иије само слушао, ои је готово гутао сваку речицу, а када се камиле напојише, поздрави људе, уседе и одјури пут Гамале. „Нророк је!" — узвикну оп — г Пророк, као и Илија, јер ко твори чуда иа добро људима, тога је Бог послао. Ох, само да све доцкан не.буде!" * Прича на извору развејала му је сваку сумњу г Го што су нрости л.уди видели улило му је више вере у Божанскп дух Назарећанина, пего ли опо, што је у КаФернауму сам евојим очима видио. Пуп иаде и чежње, да га што скорије угледа, ие само да му умалише силипу бола, иего га до некле и умекшашс. До мало час је као очајник летео за нечим, што још пије разазнавао, а сад је ноуздапо веровао Око њега ширила се раван обасјана месечином, а под њом је полегао друм, који је тамо, на своме норубу, заједно са равницом, таласасто слазио у долину, нупу зелеиила и густих џбупова, што се с' обе стране друма. као гкива ограда дизаху. Међу п.има се жутно зрели урмии нлод изтампогазелепила, а пеколико бадемових дрва повило је гране, под врежама дивље вињаге, што се са земл.е узвила, и дивљих ружа, које међу бадемовим лисјем помаљаху своје круппе, румене и беле цветове. Када је доснео па друмски слаз, одакле се ова долипа види, узвикиу од изиенадие радости. Пред њиме се указа гомила иарода, како је поседала око друма. Под цветним шатором бадемова дрвета седео је један човек сам. „Оп је!" узвикну Јаир н пожури камилу. Човек, што под дрветом седи, још је у пуној снази младости. Битак, осредње висине, смеђе, на рамену забачепе косе и исте браде, која је у два раздељка пошла. Први утпсак, који па посматрачу оставл.а. показује нежна човека, на чијем се лицу

огледају трацп дубоке сете и неизмерне благости, која и када вас прекорева инак вам опрашта. Али ко би једаред само загледао у Његове очи, тај се осећао сав озарен иечим што се неби могло иротумачити ни љубављу, пи добротом, пи тугом, ни узвишеношћу, ни небесним праштањем. У једиоме истоме часу, све ове врлиие осетп човек у самоме себи, на неразазнаје да ли их види у очима овога човека или се опе, услед Његова погледа, у самоме њему таласају. Баш када је Јаир, мало иодаље од овога места слазио са своје камиле, уста Назарећапин са свога места. ХБегови Ученици и Народ, дигоше се такође, снремни за даљи иолазак. Кад вмде Јаира, како му журно приступа, застаде мало да га сачека. Јаиру су све више ноклецавала колеиа што се више ближио. Страх и Нада, који га неизмепце држаху, тресоше му цело тело, и кад ступи пред Исуса, паде на колеиа, обгрли га, и јецајући иоложи своју седу браду уз колена Учитељева. Исус га погледа нежно, иоложи обе руке па седу главу старчеву, и гласом, који се као животворпп балзам разли но душп Јаировој, прогово])и му: „Благо теби, Јаире, дапас си прогледао !" — Учитељу, — ридаше Старац, тресући се од бола — Моја мала Ада, Анђео старости моје, лежи на самртн. — Тако ти имена Јехове, дођи и метпи руке на п.у да ми оздрави „Хајд'мо!" — одговори му Исус и благо прихвати Старца, те му поможе да устане Као пренорођеп, свеж и лак, ишао је стари Јаир уз Снаситеља, кога су опколели Ученици и множииа народа што га пратијаше. Сетно месечево лице залазило је за гором Тавора, а звезде се почеше једна по једна гасиги, у ирвоме освиту зоре, гпто се на Истоку помаљала, када Назарећанин са Јаиром и ученицима ступи у Гадару, Идући поред Исуса, Јаир се у себи молио Јехови, да му сачува Адицу у животу, докле јој Назарећапин ие приступи да је исцели. Успбрени ход Учитељев. услед тишме народа, која се кроз улице таласала и са свију страна придолазила, онеспокоји