Српски сион

С тр . 138. „СРПСКИ СИОН."

дужни клонити се читања а и слушања онога што у јеретичким књигама пише, на шестоме да смо дужни молити се Богу за оне које је Он по-ставио да иама управљају, на седмоме да смо дужни чувати ностове и молитве које .нам црквена власт у вријеме какве нужде нареди, на осмоме да смо дужни поштовати оно нгго је црквено и да не смијемо одузимати то нити исто унотребљавати у еврхе нецрквене, на деветоме да смо дужни чувати се веселих и бучних забава у вријеме поста. То су дугови наши. Па да видимо колико смо од тога дуга одужили! Метнимо љевицу на срце, а десницу иа књигу ову од девет листова, на којима је записан дуг овај наш црквени. Икојинас смије рећи : подмирио сам до сад те дугове све?! Зар нико и никада не наруши тишину светога времена поснога, зар нико и никадане сегну руком за оним што је црквено, зар смо сви и свагда вољни покорити се свакој одредби власти наше црквепе, и свесрдно се зар сви и свагда молисмо за поглаваре који именом Божјим над нама владају, зар баш ником није слатко читати и слушати оно што би нас хтјело с Црквом да раздвоји, и баш сви зар свагда испунисмо дуг исповјести и причести, и нико не наружи баш ни једно свештено лице и не одобри ни у себи поруге на свештеника бачене, нико и никада зар није чак и без нужде нарушио дужност поста, или опе долажења у цркву на молитву и слушаља службе Божје? Не хасни екривати зло својо, јер само ■тризнањем долази се до милоети (Ир.иче Солом. 28, 13). Признајмо! Ко мање ко више, ко ову ко опет ону, али свакако нарушисмо заповиједи црквеие и не одужисмо дуг свој Цркви. Има их међу иама који се отимају немоћи људској и у одуживању дуга својега паиредују. Помози им Боже, да се сасвијем отму немоћи и дуг свој потпунце да одуже! А ко је у том слабо напредовао, или оклијева да иочме на одуживању својему радити, пожуриће се, па ће и он уз помоћ Божју мало по мало дуг свој одужити. И еви ћемо тако постати добра дјеца свете Цркве, која пас овако њежно матерински нрима у милост

Б р . 9.

своју, кад јој са признаљем иа устима и кајањем у срцу па велики овај дан славе Њезине овако скромпо и скрушено нриступамо. 0 благоеловеп би био дан у -који се родисмо ;;а Царство Божје. каД би ми данас на овај и овакав начин чипили обрачун са родитељицом иашом, светом Црквом. Ми да се скрушимо, да се нокоримо, да признамо, а Опа по љубаВи материнској да нам тада опростп и њеЖно нас на срце своје нригрли! А:ш на неизмјерну штету своју, ми се овако мирно с Њоме ие разрачунавамо. Ни мање ИИ више, многи је у лаж тјерамо, када вели да смо јој шта дужни, многи исмијава тражбину Њезину, многи се руга Њезиноме списку дугова наших и мпоги удара с Њоме у свађу, хулећи је и грдећи, пљујући јој у лице којим нас је обасјала, раздирући груди Њезипе из којих смо млијеко хришћапства носисали, каљајући крило Њезино у коме нас је за вјечност однијала и газећи тијело Њезино у коме борави Спасител> наш, по неизмјериој љубави својој спрам Ње. Или зар нијесам истину рекао? 0, та радо бих иосшао клешвом , (Гал. 3, 13), само да све ово није нетина! Али зар иијесу црна истина наши Назарени ? Нијесу ли горка истина сви они што светињом држе и грабе се за књиге и листове, у којима се чак и на најгадпији начин папада и руглу извргава све што је у Цркви светога? Нијесу ли страшна истина службе Божје и молитве, које се свршавају у малне иразним храмовима Божјим? Није ли грозна истина и то, да је многи хришћанин само оида видио унутрашн.ост храма Божјег, када су га као дијете у њ дОнијели да прими свети крст, или је натјеран силом околности дошао да у њему нозакони брачну свезу своју, или приморан свјетовним законом и обзирима ушао у њ да одстоји у њему молитву за оне којима се замјерити не смије? Није ли можда истина и то, да толико и толико хришћана пе ириступа чаши свете причестн још одонда, кад су но закону школском, па и тада ваљда приморани, задњи иут причестили се? Азашто тако, дјецо хришћанске Цркве ? ! Та Црква је ваша и данас она иста која