Српски сион

бр . 9.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 139.

је никла из страдања Христових, она иста за коју страдаше и крв своју пролише толикм мученици Иста је у Њој оиа наука, којом ју је надарио Основатељ ЕВезин. Иста је у Њој она благодат, коју је из крви Његове поцрпела и у Духу светоме за све вијекове добила. Исте су у Њој молитве, исти се у Њој хљеб ломи и иста чаша раздаје ; свеје уЊој исто и онако као што је било у оно доба, кад шљедбепици Њезипи гоњени бијаху, кад храмове своје под земљом правише, кад не смједоше датп знака на скуп и ипак се скупљаху и једиодушно мребиваху у молитви. туци стостолској и ломљењу хљеба. (Дјела апост. 2, 42), па потказани и ухва ћепи радосно даваху живот свој за Цркву своју, која им је прибавила живот вјечни Зар јој ви даиас окрећете лсђа и тако педостојпо с Њом пос/гупате само зато, пгго вас глас звоиа са куле зове па збор хришћански, на коме једиио можете прниосеЛи молнтве своје Госиоду аред свијем људима (Псал. 115, 5), исиовЈедајуЛи га иред великом црквом (Нсал. 21, 26) и цјевајуКи Му иосред цркве (Псал. 26. 23) доказати да и ви припадате великом колу хришћапском, заједници општине хришћанске? . . . Зашто се лучнте данас од Цркве своје, синови хришћански? И ти, Србине тужни, зашто тако поступаш са Црквом својом? Није ли то она истаЦрква, која је у пајдрагонјенијој крви Христовој рођена и у драгоијеној крви твојих ираотаца и отаца, за крст часни потоцима проливеној, шљубила се са народности твојом тако и толико, да јој је у најиотпунијем значењу ријечи постала мајком, хранитељицом и брапитељицом бића њезинога? Та Она је она иста коју је Христос основао, а твој свети Сава у народу срнском утврдио. Иста је у њој опа наука, коју је влашћу Христовом свети твој Санд на њиви народној твојој обилно посијао и ученици Његови брижљиво његовали. Она је и сада она, која је осветила твојега Симеона мироточивога, светитеља Саву, Арсенија и Максима и толико друге твоје браће. Зар се твој свети Сава другом молитвом молио но што јс она, којом се твоја Црква и данас моли? Зар није

овдје у Њој иста опа причест, којом се причестио великомученик свети кнез твој Лазар и његова на Косову војска? Не показује ли Она данас и теби исте оне путеве спасу и вјечпости, које је показала праоцима твојим кад полажаху у безбројие оне бојеве љуте за крст часни и с њим снојепу слободу златну? Кажи, да ли је Она изневјерила дједове твоје, кад су у Њу наде своје нолагали? Реци, да ли их је у невољама њиховим икада ирезрела? Пребаци јој, ако је икад дупш њиховој хришћанској и срцу њиховом србињскоме на жао учинила! Па зашто је ти данас изневјераваш, зашто је нрезиреш, зашто јој на жао чиниш и у срце је вријеђаш, зашто је пред свијетом срамотиш. Зашто Србине тужни бјежиш из њезипа материнског загрљаја, са срца Њезпнога, у које су ираоци твоји толико љубави своје унијели?! И тебе питам, брате из митрополије карловачке, зашто тако ноступаш са Црквом својом? Није ли то опа иста по Христу светосавска Црква, која је с тобом заједно у ове краје прешла, овамо те допратила, гдје ни тебе нијесу баш свагда миловали, а Њу су често баш душмански и гонили? Није ли Опа вјерно узате стајала, није ли с тобом заједно патила и туговала, иије ли с.тобом у невољи твојој и све дарове своје и милоште од Бога добивене матерински подијелила? И за сву ту љубав њезину нраоци и оцитвоји не снабдјеше је у сиротињи својој ни сјајемземаљским ни блијеском свјетским, али јој метаху на главу један драгоцјен камоп, чисгу, жарку и иожртвовну љубав своју. с којом се могла нред свијетом славити и ноносити. А ти потомче тијех отаца, зашто јој одузимаш и тај једини дар, коме се срце Њезино у невољи Њезиној и твојој толико радовало, зашто јој ускраћујеш љубав своју данас? Зашто јој отимаш ту једипу милошту, коју је крваво заслужила још у отаца твојих ?! Као сиротица, брате мој Србине, Црква твоја илаче данас и лије сузе низ образе (Плач Јерем. 1, 2). Они који су је љубили и с Њоме се дружили одрекоше се Ње и иосшадоше јој неиријашељи (Џлач 1, 3). Плачу иушеви к Цркви (по којима су оци