Српски сион

Б р . 12

„С РПСКИ СИОН ."

С тр . 191.

васељенске? Она је одпала од ље само стога, што је хтела увести у веру нове догмате, непознате црквеном предању а изведене према случајном закључку логике западнпх народа"*). Узроци њеног оцепљења од иеточне цркве налазе се у томе, што је неке догмате, који су посгојали у предању целога ХрипЉанства, изменила на друге према умним закључцима, а неке раширила, према истом иогичном нроцесу, а у исто време противно предању и духу васељенске цркве. На тај је начин логично убеђење дошло у ирви основ католицизма.*) Западни се раскол, ве.ти Хомјаков, зачео тиме, што је пом( сно учење хтало да овлада целом црквом; другим речима, увађа.њем у црквену област новог начела — рацијоналиетичке самовоље ') То грамжење римског рацијонализма, да овлада целином васељенске истине, то истављање авторитета римске лркве насупрот авторитету васељенске цркве ноказало се пре свега у допуни спмвола ставком ДНосцге Али тек што је учињена та доиуна, „одједаред је, као што опажа Хомјаков, било ту и право решавања дог^атичких питања. Пре је оно припадало целој васељенској цркви; сад га је нрисвојила помесна црква. За њу је то право могло бити потврђено на двојаком основу: или што би присвојила слободу истраживања, одбацивши живо предање, или што би се извесном географском месту признала искључива привилегија. да завлада Светим Духом, У ствари је билч иримљено прво од тпх начела" 2 ). Али рацијоналИзам, што га је усвојила римска црква, имао је у себи клицу расиадања. Та је опасност била опажена и, да би је уклонио, „Романизам је био нринуђен, да сакрије испред ногледа хришћана и од самога себе свој рођени карактер и да на, начело рацијоналистичке анархије, које је увукао у цркву, метне образину уцравног деснотизма у стварима вере." 3 ) Другим речима, „Романизам, носећи у себн апсолутизам, као принцип, а у исто време бојећи се, да он на практици не би избио на иовршину, био је принуђен, да се .одрекне своје природе, и да се тако рећи, маскира у својим ро|еним очима, претворивши се у де*) Целокупна дела Кирјејевског, св. I. стр. 193. Мооква 1861. ') Целокупна дела Хомјакова, св. П. Москва 1880 стр. 79. 2 ) ЈћШет, св. II. стр. 51. 3 ) 1ћ1ает II. 67. I

спотизам" 4 ). На тај се начин, као неизбежни резултат рацијонализма, јавља у системи католицизма папски догмат; „да би избегао логичне последице своје з-аблуде, РоманизаМ је доцније био нринуђен, да измисли напску непогрешивост и да прикрије принцин анархије фактом управног деснотизма" 5 ). Шта је све отуд морало изаћи, сасвим је близо памети. Да би се утврдио тај деспотизам, требало је ире свега подјармити световњаке јерархији, а онда јерархију папству. Што су се већма шириле ирерогативе паиства, тим су се све више и више умањавала и сужавала нрава јерархије а особито световњаштва, док се напослегку не обратише у савршену бесправност и обвезаност слепе послушности. „Лишивши се ослонца у васе.Ђенском предању и опћем једнодушном саосећању целе цркве, римска је црква, вели Еирјејевски, морала тражити потпоре у каквој год богословској системи. Али пошто разум човечји, особито теоретски, може различно схватити Божанство, према разлици личиих појмова свакога, и пошто се цротивности у богословским закључцима, нису могле више решавати унутрашњом сагласношћу целе цркве, видљиве и невидљив.е, цркве свију векова и народа, морала се једнодушност занадних хришћана оградити снољашњим авторитетом јерархије. . . . Уступивши разуму јерархије, независно од предања и целине црквене, више суд над божанственим истинама, римска је црква уједно морала признати евоју јерархију извором сваке истине и нодчинити суду истог јерархичног мишљења цео обим човечје мисли, све развиће ума у наукама и друштвеном животу . . . Рим је сачувао за своју јерархију монопол разумевања, а и није могао радити друкчије, ако није хтео да се распадне на множину противних секата. Народ није морао мислити, није морао разумевати богослужења, чак није морао читати Божанствено Писмо. Он је могао само слушати, не схваћајући, и покоравати се, не мислећи; он се сматрао као бесвесиа маса., на којој је почивала зграда црквена, и која је морала остати бесвесна, да црква посгане" 1 ). 4 ) Љј(1ет, II. 73. °) 1ћ!г1ет. II. 107. • ') Дела Кирјејевскога, II. 285 — 287.