Српски сион

С тр . 190.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 12.

олтара, нема Цјжве без јавне и заједничке молитве и жртве заједничке. На вјери почива Црква а вјера зачета у уму настаљује се у српу људском. Срце пак људско, док год куца о оклоп у коме је, свагда хоће да наноље пробије оио што је у њему. И само уз највеће насиље кадар је човјек прикрити живи осјећај у срцу својем и загушити га. да не избије у снољашности. Радост и жалост, страх и слобода, злоба, пакост, срџба, гњев, мржња па и љубав све уонће што се у срцу настаиило, све то гежи да се и вани покаже. На ако је и вјера у срцу, и она тежи да нађе вапи свој израз И од иамтивијека палази она тај израз у религиозиој радњи и у служби Богу. Ето зашто се рука хришћапииа подиже и ирсти се па њој склапају да тијело крстом прекрсте, ето зашто се кољено хришћанина савија да клекне иа земљу пред Духом Бога својега, ето зашто се цијело тијело хришћанина у метанијима к земљи савија, зашто око његово необичним погледом у висину се диже и зашто се уста његова на молитву отварају. Да ли праву и искрену, то знаде Онај горе !... И онда, браћо зар не знате, да у срцу људском има још једаи закон, који је у њему од онога часа, кад је оно први нут закуцало, закон наиме, да срце за срцем уздише, да свако срце тежи за заједпицом са другим срцима, која исто оно осјећају што и оно осјећа. да свако срце тежи за слогом са онијем срцима, која за истијем теже, да једнака срца мира иемају док се не иађу и када се пађу скланају друштво, у којем свако поједино од њих чини све, што им свима скупа заједница њихова иалаже. Знате ли то ? Знам да и то знате, јер видим да и ви према томе закону просуђујете ко је ваш и ко пије, ирема њему просуђујете ко је за вас, а ко је противу вас, просуђујете наиошљетку и о томе да ли њеко покоравајући се законима заједнице у којој се нашао има свијести о дужностима својим, или је пак иевршењем онога што заједница хоће, пао у противност с њом У просуђивању том имате ираво. Не може бити Србином ко српски не мисли, не осјећа и не ради оно у чему Срнство налази

израз својега бића, и српске евијести зацијело нема у онога, који се тврдокорно нротиви оним захтјевима, које Српство па чланове своје ставља. Тако исто просуђујете ви и о припадности иојединаца чак и странкама вашим. Па и ту право судите. Право бар у толико, у колико човјеку није дано да све види и свему у траг'уђе. Па примијеппте то и на област релпгиозну, примијените то на питање о Цр кви и нрииадиости ЕБојзи, оидапам реците .. не, немојте пишта говорити, него кад велите да љубите Православије, ходпте овамо, па овдје у друнггву са браћом да љубав ваша и наша ојача, и ријеч о л.убави тој да постане дјело и ишмпа (I Јован. 3, 18) у нокорности нашој зановиједима православпе српске Цркве Хриегове! И тада истином ослобођени и дјелима оиравдапи „ ускликпимо с љубављу светгтељу Сави!" Амин! Основни принцип римеког католицизма. — Н. Бјељајев. (Наставак.) Корнфеји школе руских славенофила, И. В. Кирјејевски и А. С. Хомјаков, налазе основно начело римског католицизма, исто тако као и протеетантства, у рацијонализму. Нод рацијонализмом они разумеју љубав ирема логичком спајању иојмова и то, што римска црква истиче свој, или иравилиије рећи — паиски авторптет насупрот авторитету васељенске цркве. „У латинству, вели Кирјејевски, исто тако као и у протестантству, видимо аистрактни разум у самој основи вероучења, не. гледећи на то, што у борби с иротестанством латпнство одбацује рацијонализам, опирући се једино на предање Јер само у опровргавању нротестантизма латинство меће црквено предање вшпе човјечјег разума; али у одношају према цркви васељенско.ј Рим у сгварима вере даје преимућство анстрактном силогизму иред светим нредањем. То првенство силогизма иред нредањем била је чак једина пОгодба одвојеиог и независног постанка Рима. Јер како бп се могла друкчије отрћи римска црква од цркве *). Целокупн.ч дела Кирјејевскога., св. II. стр. 284. Москва 1861.