Српски сион

бр. 12

„СРПС КИ СИ ОН."

С тр . 185.

епископи уложе иротив тога свој сепаратни вотум*) и то устројство не добије највише СаНКЦИЈе. (СврииЉе се). *) гл. Боседа за год. 1870 отр. 265. ПРОПОВЈЕД у четврту недјељу великог поета — ЈБ УБИМО, ЉУБИМО, — АЛИ НЕ СЛУШАМО ! Гиворио у саборниј цркви карловачкој нрота Јован Вучновић. Којим се то случајем догодило, да је данас у храму овом прилично празап онај дио, у којем је мјесто за вјерни народ, за одрасле мушке и женске чланове наше православие српске општипе у српском Сиону пашем? Или је толику браћу и се стре наше бољетица каква љута код куће задржала, или нам је храм остао данас тако нразан због сумњивога времепа зимскога и ако је данас лијеп дан, или су толики и толики чланови општине наше због благословенога њекога узрока отпутовали, па их данас међу нама није?.. Али болеснн кад оздраве и мило супашце кад топлије још ограпе и путпици се са свога нута врате, сва ће опет браћа наша и сестре овамо доћи и наћи се сваки на својем мјесту, да духовно вс>злк>бид1х Д{>8га и сви да вдинолшслпмх испокФ« л1к1 Отцл и (гкша и скатлго /\ т 8\- л , па да един-к.ип оустк! и едшгклгл сердцел1к прославимо Отцл и Октл и скатлго Д ^л и пред Госнодом својим главе приклонимо, а Он с иебеса да погледа на подклоннша гллкк! скша и да иас освети Оп иже гор^к со От» ЦМ1Х скдАИ, и зд*к иллга некидилну ире = КК1КЛАИ (Из св. литургије). Хоће, доћи ће, сви ће доћи, јер тако је увијек код нас; тако је и у другим нашим мјестима, гдје су овога часа храмови Божји пунији, но што је сада ево наш! Тако би требало да можемо одговорити себи, тако би требало да можемо одговориги путнику намјернику из незнана свијета, кад би нас запитао: зашто вам је даиас храм тако нразан, а видим и у овом, као пгго је и у свијем православним храмовима, ноставл.епу православну трапезу и

приређеиу на н>ој чисту небеску гозбу, са пјесмом православном и службом православног свештеника нред трапезом овом, на којој се по православном реду приносе и по иравославном закону освећују најсветији дари и вјернима нуде из путира по лијеном православиом обичају и знам да вас је глас највећега звона са куле храма вашега позвао на весеље ово духовно православно... И збиља кад би том путнику намјернику онако одговорили, оп би нам морао вјеровати. Шта више, кад би му друкчије рекли, једва би нам вјеровао. Јер цијелом свијету нознато је, како Србин љуби своје Православије! Па тај Србин зацијело не ће без благословена узрока и невоље какве љуте одбити позив Цркве своје православне на ово православно весеље. И ако званице нијесу данас овај наш храм напуниле, пуни еу други храмови широм Српства, а овај наш напуниће се други нут, кад се опет оваково весеље спреми .. Странца би могли нреварити, оп сам би иас силио да га преваримо. Разум његов пе би био кадар иојмити друкчије какво разлагање и срце његово бунило би се па сваку ријеч, којом би се разглашепа л.убав, наша снрам светога Православија доводила можда у свезу са равподуношћу нашом и немаром нашим спрам светих храмова нравославних, са пепослушношћу светој Цркви. А ипак је то баш прави узрок. томе што празпииа одјекује и у овом и у многим нашим храмовима, не само дапас, већ у новије доба непрекидно из недј^ље у недјељу, из годипе у годину! Ми се у том пе можемо варати. И коме је од нас познато како с тијем сгојимо све тамо од јадранског мора на овамо до Саве бар и Дупава, тај зна да је па Једном мјесту боље, на другоме горе, а пајгоре да је код нас овдје, јер овдје се разлијежу иајјачи узвици о светом Православију, а немар спрам храма није пигдје већи! И није само један странац, и није самр један православни Србин из срећнијег краја којега снебивао се и чудио се овом противуријечју између нашег умјесног наглашавања Православија и нашег неу-