Српски сион

С тр . 186.

„СРПСКИСИОН."

Б р . 12.

мјесног занемаривања дужности спрам православнога храма, које најочитије доказује нашу непослушност Цркви. Није се један само чудио овом нашем Сиону! Другом њеком приликом говорио сам Сиону и људима у њему, да не гријегае немаром својим, јер у Сион и међу нас шаље православно Српство одавна већ узданицу своју, дјецу своју, да се овдје млађане душе дјеце српске свикну и обикну сваком добру, свакој честитости и свакој лијеној науци. Па ако већ не ћемо ради себе самијех и ради спаса своје душе да се зла чувамо, а оно бар да се чувамо ради овијех млађих, који на пас гледају, да они на нримјеру нашем не би какво зло научили. И онај Србин, који истински љуби Цркву своју, са радошћу и благословом предаје нам најмилије своје, дијете своје. А да ли ће нас благосиљати, кад га одраспг буде примао из руку наших? Не ће ли православна душа његова заплакати па нас кад у одраслу младићу, који се на нашем примјеру искварио, ие буде могао више упознати дијете своје? Сионе, Сионе, проклетство су за те сузе те! Ч/увајте се грађани сионски, од првога до задњега сви се чувајте, да суза та не кане на главу вашу, јер кануће Бога ради и оиалиће вас горе ио што иали жива жеравица! Чувајмо се сви без икаква изузетка, сви који смо у Сиону ! Па ако у дупш нашој и пема можда живог осјећаја иравославпог, запитајмо српеко срце своје, шта оно вели, па ћемо и од њега чути : чувајте се ! Но пе ћу сада о томе да говорим и нећу да говорим Сиону и о њему. Друга је намјера ријечи мојој данашњој. У испитивању рачуна иаших са Црквом срели смо се са чудноватом једном ставком. Ту су иа сваком листу тражбина Њезиних записаии опи, који те тражбине одбијају, а ипак говоре да љубе Цркву своју. Љубе, али ие признају да Мајка коју љубе има права искати доказ л,убави. Љубе. али сами себи задржавају право, да својој љубави даду облик какав је њима драго. И та тако љубљена Мајка мора још и вјеровати тој њиховој љубави и сматрати их најбољом дјецом својом и све ми-

лоште своје њима иодијелити! А они баш ни прву заиовијед њезину да иослушају! Сретнувши се са том чудиоватом појавом у одношају нашем снрам Цркве. ми смо стали и запитали се: откуд то, гдје је томе разлог и да ли је онравдан? На то питање ваља Пам данас одговорити испитавши разлоге оиијех који овако са Црквом својом постунају. Посао није лак, али Ти Боже, џомози нам!... Кад би смјели вјеровати, да у души ове браће наше има праве вјере у Бога и правилног појма о установљењу Цркве, онда би спор овај између Цркве и њих могли брзо ријешити. Јер, ако они признају да је Бог установио Цркву, ако вјерују да је садржина Њезина божанског иорекла, онда би нам једва могли ириговорити ;|а чииимо насиље било души, било њихову срцу. када велимо, да љубећи Бога морају и Цркву Њехову љубити и слушајући Бога да морају и зановиједи Цркве Шегове слушати и испуњавајући вол.у Божју, да морају испуњавати и во.љу Цркве Његове. Наравно, све то у онијем границама, у којима је то могуће слабом човјеку и са онијем доггунама, са којима слаби човјек погрјешке своје ноправља и снагу своју иодиже. Али ослободи Боже овако с њима говорити. Сасуће ти на главу и дрвље клерикалства и камење ултрамонтанства премда тога овдје нема — и мјесто мирна збора изродиће се међу нама свађа, која не би никаквијем добром свршила.. .. И ми призпајемо да овдје нема духа, који би на борбу са народношћу нозивао. Није православна Црква, није она зло, с којим се човјек борити мора. А ми смо православни Срби! Останимо на томе и разговоримо се са тога становишта, на коме се боље разумјети можемо. Ту имамо светога Саву, калшњ кр^п= кТи на НЕЛ1ЖЕ церкокк срккскдА наздл а (Икос, 5. у акатисту св. Сави. — Летопис Матице Сриске, год. 1865. књ 109. стр. 87), Он нам је и полнаа Д1'кра истинагц; адтечЕство/покЈА (Икос 2. у истом акатисту). 0, на да је Он сада на овоме мјесту, па коме ја грјешни стојим, па да нам Он на