Српски сион

Б р . 14,

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 239.

Тако јој у души одговорите и Она ће вас загрлити у љубави својој и нрепоручиће вас најтоплије Женику својем, Го сноду нашем Исусу Христу, иречистој Дјеви Марији и свима светима, да вам у одлукама вашим и у раду вашем и у животу вашем буду свагда па иомоћи Амин.

Ваекрееење. (Свршетак) II Докле се све ово пред Гробом догађало, Натанаило и Клеопа већ су се нели друмом, уз КаШарску гору. Прострапи пут и ако није био стрм, него се дизао у благоме нчгибу, ипак је био заморан за нугнике. који су хитали и којима је вал.ало стићи, што је могуће скорије, у Емаус. На самоме вепцу горе дизала су се 01ромна дебла столетних кедрова, са гранама као шатор широким. У непосредпој близини нута, избијао је из једног нодсечеченог кедровог стабла подубок извор, бистар као јутарња еветлоет источнога неба, а хладан, као сиег, са врхова Хермопске планине Мзвор је истицао из шуп.вега дебла, па је. као поточић, жуборио и губио се у густом зеленилу шипражја, што је међу дрвљем набујало. — На томе месту застадоше, да мало одахну. Ћутајући седоше оба на оборено кедрово дебло, што је покрај пута лежало, и тако немо гледаху у источну даљипу. Тамо, за Јорданом нловило је зорино руменило и јаеном светлошћу сво ом, обасјавало Јерихонске брежуљке и тамно зеленило кедрове шуме и маслмпова џбуња, што покрива гору Оливарпм. Између ових двеју гора: Оливарима п Кадварске, савио се као огј)омно, бело гњездо, ^ГрадМира" — Јерусалим. Јасно, зорино руменило, преливало је иозлаћена кубета богатих Палата, пад којима се, као мрачни џипови. високо, у небесно румепило, издизаху суморне Иродове куле и исполински бедеми страшне Аншоније , па брду Жорији. И то зориио руменило таласало се иреко равних кровова, запљускивало беле зидове пебројених кућа, па се отуда, као муњевита, златна бујица, разлевало и позлаћивало про-

стране и недогледне равии, да се иза А карона и Бешеемеса прелије у пепрегледно плавило средоземнога мора. Клеопа, са својим мрачним погледом и суморним челом, погиуо је главу и није гледао тамо, докле је Натанаило, евојим ведрим челом и бистрим, као горски кладенан, очима, чисто гутао ову лепоту, којој се дивљаше и која изазиваше сањалачку душу, да се вине из земаљске долине и да заплови у таласе руменила, који над Јерусалимом запљускују, да им се подпуно преда, на нека га носе далеко, далеко, у пемо пространетво, које се само у таквоме часу пред душом растире. Човек, за кога учитељ рече: „Ево правога Израиљца. у коме нема лукавства!" ни сада, после страшнога догађаја иије могао осећати пи гнева ни мржње према онима, који учитеља разапеше. У његовој безазленој души није могло бити меета и за то. Сва измена и сав нреврат, за ова три ужасна дана, био је у томе, што се у силну љубав, коју осећаше према Исуеу, прелила и детињска туга, па га са љубављу захватила свега. На овоме месту он је еањао. Желео је, да са тим таласима заплови, ж да га, једном за навек. нестапе у бесконачиости, тамо, где нема света, где би он био сам самцит, можда уз колено Онога, кога тако немилоердно са земље испратпше ! „Мени је јасно да је наш добри учитељ васкрссао"! — рече Натанаило и погледа у Клеопу, који намрштен и удубљен шараше палицом по земљи иисмепа Клеона подиже главу и мрачно га погледа: — Узели су Га ! „И то неверујем" — одговори Натанаило : — „ја оеећам да је друкчије, саМо ми није ]'асно шта је то На стражи су били Римљани, а њима није нужде, да узимљу погребенога, ради тога, да би нас лакше гоиили. — А осим тога. . ." — Шга : осим тога? Ја оеећам. ето; све ми се каже, да ћемо ми на повратку још нешто чути". Клеона га -погледа суморно и одмахну главом, као човек, који пемари да се о томе ирепире. •Још они и не заћуташе, а пред њих