Српски сион

С тр . '240.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 14.

изађе иутник, у беломе хитону и прилазећи поздрави их. Они му одпоздравише, а када се путник наже над извор и напи воде, седе ирема њима и заиита их, о чему тако живо говоре. „Зар си ти један од црквара у Јерусалиму — рече Клеопа — који ниси чуо, шта је у њему било, ових дана" '? — Шта? — заиига Путник. Клеопа му исприча све. што се догодило са Исусом Назарећанином. — 0, безумни и сиора срда за веровање свега, што говорише Иророци! — узвикну Путник — Није ли потребно било, да Христос претрпи и да уђе у Славу своју! Клеона и Натанаило згледаше се задивљено Путник, који сеђаше, беше им непознат. По лицу судећи, изгледало је, као да је претрпео силне патње, а његове очи тако су нривлачиле човека неодољивом силом, да Натанаило поче и нехотице осећатИ иеобичну радост, у близини овога човека. Путник рече, да подпуно верује у Натанаилову слутњу,и поче им ређати сва пророштва о Месији, од Мојсеја па до Малахије. Речи путникове разлевале су се на душу ових, као свежи иоток на суху земљу. Свака капљнца дубоко се унијала, сваки млаз натапао је, сунцем загорелу земљу, а из овлажених места ницало је биље и цватиле травке, као под дахом свежа пролећа. Кад иутник доврши, диже се да иде. — Путниче! — рече Клеопа — као што ми изгледа, и ти ћеш иут Емауса. Ако ти није мрско, остани и подели са нама доручак, на ћемо онда, са благословом Јехове, скупа поћи. Путник уђе с њима у село и седе за трпезу прихвати лебац, благослови га и преломи, па једном руком пружи Клеопи хлеб, а другом Натанаилу. Оба учепика погледаше у руке нутника. Необично изненађење, у коме се огледаше и страх и радост, обузе их обојицу. На обема рукама, које им пружнху хлебац, била је по једна, још свежа, дубока рана, која је шаку скроз пробила. Отворише им се очи и познаше Га. — Рави! — кликнуше обојица устреп-

талим гласом — Ти си! Ми те видесмо. Оба ученика падогае, лицем у прашину. а када дигоше главе, да Га ослове, њега већ не беше више. Ишчезнуо је, као носледњи зрачак зорина руменила, што је тога часа ишчезнуо у светлости јутарњега сунца, које трентијагае иад Јерусалимом и милијоиима светлих зракова обасјавапте нлаве небесне висине и тамне земаљске дубине. У врху Калварске горе, високо над Јерусалимом, загрлигае се радосно два ученика, а над њиховим главама трептао је плави свод, у пупој сунчаиој светлости.* III. — Погледај, Натанаило, каква је то граја у Граду, као да се Израиљ таласа. Разбираш ли што ? „Те граје Израиљ. Јехове ми, биће да је нека песрећа! Нема сумње, Равини су већ сазнали за нестанак Учитељев, па сада буие Народ противу ученика". У првој улици угледаше тројицу Јудејаца, наоружане чворноватим батинама, како журе оној страни, одкуда граја долази. „Хеј, приЈатељи!" —т узвикпу Клеопа — „можете ли нам рећи, каква се граја диже, са стране Иродових кула ?" — Туча! — узвикну један — туче се Израиљ са римским Легиоперима. „Загато?" — довикну Клеопа. — Због једне девојке, одазва се питани и брзим корацима сави за угао са својим друговима. Клеопа и Натанаило нехтедогае на ту страну. Они ударигае десно, градским бедемима, јер су знали да је ту увек мирно, погато римска стража недопугата ниједној руљи да се бедемима приближи. Али тек гато стунигае на домак стражи, она их заустави и иедаде им том страном. Неостаде им, дакле, другога пута, осим онога, што савија Иродовим кулама. Они пожурише да се за времена бар дохвате побочпе, де* И ако је нриповедаћу, као и песнику, много штошта дозвољено, те му се и кроз прете нрогледати може, не можемо овде без примедбе пропустнти, да ученик (апо стол) Натанаило (Вартоломеј) није могао бити на тог путу с Клеопом, јер: „И уставнш онај час вратише се у Јерусалим и нађоше у скуиу једанаесторицу и који бијаху с н>има." А ученпка Натанаила, као што је ученик Клеопа, такођер није могло бити, јер у броју 70 ученика није бидо Натанаила. Ур-