Српски сион

Б Р. 23

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 375.

постале не г.амо сурове и себичне, него и ниске душе, на које сиромашна домовина ништа рачунати но би могла, шта више бо.јати пх се морала; постале бп душе окцутне, ,ј«р је окрутност кћи нпгкости.' Радум гам може да просуди тако учеп.е; јер оно је погтало, да задовољи најнпже тежње, насладе сензуалне. Па зар мп је Бог дао зато живот, да сведем све мигли, све наде на оно што се важе, што се мјерп, пгп> се види ? Зар ову пнтелигенцију, која мјери васиону, ово срце које ншпта незадовољава, ове осјећа.је. којп су снага моја, зар би све то требао исчупати гвојом руком, те бацитп у један гроб без иагледа на небо? Онда би крјепост, дужност, глмва, глобода, биле иразне ријечи, и мп би ге морали бацпти у талог, те завидитп гудбини жнвотиња које ге иокоравају игтим законима, гамо што извршују без нрпговора Посмотрпте, што бп било од једног народа под упливом таког учења. Одмах би се оне мужевне врлпне сматрале сујевјерјем; обичајп би се пзоиачили. Онај, који не ужива, гледао би га завидљпвим оком п гтрашном гумњом онога. који ужива. Ми глуге божје кажемо : ..Имај гтрпљпвогт п рееигнације.'' Ал он, ноказуЈЈћи нам руке своје нстрошене од умора, и глада, иоказујући нам дјецу која хљеба пшту, а којој може дати само суза; коју студен бије, јер немају одијела, а коју згријати може само евојим огрљајем, он, говорећи о несташпци рада рекао би : „Зашто да трппм ја, кад сам много јачи; изнурен сам од иатње и поннжења; хоћу и ја мој дио уживања." Те прикривен у мраку баца се на друштво, да и он стече свој дио ужива1ка. Вп га осу1)ујете; ал ако постављате за сврху живота ужпван.е, какво право имате осуђиватп га? II » ов >\[ учен>у друшгво бп се налазило ме1)у егоизмом једнпх п крвпом пожудом других Има још једпо учење, које пОставља за сврху живоча славу. Какво име! Слава! . . . III|а је та, рпјеч, на к'оју срце задрхтава, која збуњује п задобива срце л.удско? Слава је онај највиши чар, који производи неко ножудно и узвишено чезнуће и зебњу у срну дјетета, кад ну прпповједаш нсторију Алоксандра, п Нан<'ле на; оно што нотреса младића у срцу и у души ; оно што

указује свакој доби живота нрољеће бесмртностп. Слава је колијевка славних, гроб гласовитих; слава је оно, што лебди на челу млада војника усред битке; оно што и мртве чини славнима п љубљенима; што приказује погребе неким непрестаним ускрснућем; оно што зове човјека на дјела велика и прпморава нас, да са страхопоштовањем сагибамо главу, кад пролази славан човјек Па зар је Госнодо то сврха живота нашег? Ох! сврха за коју нам је Бог дао живот далеко је узвишенија. Свете књиге говоре: Слава пролази као пољска биљка, као прољетни цвијет. Слава је својевол.на, нромјенљива, ви то добро знате! Данас вас поставља на врхунац, а сутра у гроб заборава. Гдје су велики мудраци, велики освојачЈц велики краљеви ? Њихова, успомена остала је само у предању историје. Све је свршено са смрти п у гробу Једна смрт је доста, да обори све то у један гроб; да затвори све. Љихова слава тако .је ишчезла као ногледњи одјек ногребног звона, а да не кажемо да је глава, кад је одијељена од дужногтп једна красна измишљотина, једна велика заблуда. (Свршићо се) Основни принцип римеког католицизма. — Н. Бјељајев. (Нас.тавак) Спутавши јерархпју у свима њеннм духовнопастирским функцијама, папство располаже п пегодбама личног жпвота. свештенства, окивајућп га иомоћу целнбата. 0 безорачју вели сам Господ: 11Е КСИ КЛ1 "к|рЈ |0 Г7. СЛОКЕСЈ ГЕГСо, 110 И/ИЖЈ длно встк (Мат. XIX. 11). А специјално о пастирпма цркво је речеио код апостола Павла: Подокаетх о"»(*1иџ епкп8 ккгги 1ИПО(>6чн8, ндиик1л жепк1 . . ДТакони да кк1ка'|отх Адинк1Л ЖН1К1 л<8жи (1. 'Гпм. Ш, 2. 12). Према тпм трекама п васел.с.иска, се црква иеиреетаио држала н у практици св >јој п у законодавству тога правила, да у клир могу стуиати како неожењени, којима је. дано да приме п ионесу иодвиг девства, тако и ожењени, који тога иодвига не могу понети; да се брак сам но себи, са неким изузецима, тачно указачим у каноничким установама, не сме сматрати као ирепрека