Српски сион

С тр . 376.

„СРПСКИ СИОП."

при примаљу у свештени чин. Против свега тога римска црква затвара улаз у свештену службу личностима ожењеним и обвезује све свештенство на безбрачност. При том се закон нринудне безбрачностп свештенства у папским декретима, који се односе на ову ствар, и у полемичким трактатима богослова, правда обично размишљањем о светости девственог живота и узвишености иастирског позива, који захтева, да дрквени сдужитељи остваре у своме животу идејал хришћанског савршенства. Против тога аргумента врло лепо говори искуство многих векова. Породи безбрачног свештенства чине иојаву, свима врло добро познату, а жалбе на нарушавање обета невиности дизале су се и сувише носто.јано, да би се наведене мисли могле признати као иуне убеђења. Та се резоновања не потврђују ни историјом увађања целибата, јер је познато, да се главни мотив, којим су се руководиле папе у своме раду. да учине свештенство безбрачнпм, налази у мишљењу, да напство не ће бити кадро завладати светом све дотле, док свештенство буде привезано свету брачним везама; а брига о моралном унапређењу клира имађаше нри том другостепени значај. Најиосле и потоњп спорови о целибату и историја покушаја, да се укине целибат, такође доказују неоснованост, тако постављеног иитања, како то чиие иаписте. Као што је познато, мисао, да се духовенству остави потнуна слобода с обзиром на брак, која је узакоњена канонским установама, али која је одузета од клира каснијим декретима папа и западних сабора, беше за време тридентинског сабора на дневноме реду и уживаше одобравање многих. Неколике се папе такође бавиле питањем, не би ли требало клир подврћи реформи у томе смислу. Пије П, као што је познато, чак је иеказао, да и ако су били важни узроци, да се клиру забрани брак ; да има још озбиљнијих основа, да се та забрана тргне натраг. 1 Али сваки нут, кад је ницао пројекат такове реформе, одбпјао се при своме коначном претресу и сматрао се као неподобан за остваривање иапске власти, јер би та, кад би се свештенству дозволио иородичан живот, ради тога много ослабила. Из свега тога излази, да се на целибат не сме гледати, као на моралну меру. Напротив то је акат иаиског деспотизма и тираније; то је једна од оних мера, којима је папство имало у виду 1 Наае. НапсИгасћ (1ег рго4ев4. Ро1ет1к. б. Аи0. 8. 132.

да осигура своје господство над светом. Брачне везе неопходно доносе извесне обавезе у одношају према отаџбини, према држави п према местној управи. А иапство је морало учинити свештенсгво послушним оруђем на утврђење своје власти. Да би постигло ту сврху, оно га је и заветовало на безбрачност. Претпостављало се, да ће тим лакше папство завладати светом, те одржавати своје госиодство, чим клир буде слабије привезан свету. ХоИу да сше ви безбрижии , иисао је апостол Павле Коринтским хришћанима. Неожењен брине се за Гоеаодње, како &е угодити Госиоду, а ожењен се бргше за свешско, како Ле угодиши жени (1. Кор УП, 32. 33.). Логика паииста тражи, да се те речи по преимућству односе на црквене настире. А што се тиче њиховог унутрашњег значаја и смисла, као да Апостол зато и одређује безбрачност свештеним лицима, да би се, слободни од светских брига, потпунце могли посветитп на службу папству, јер без службе намеснику Христову није могуће ни Богу угоднти. Вешта тактика, коју су употребиле иапе против клира, ноказала се као врло згодна. Јерархија је била подјармљења, а подјармљење јерархије повукло је за собом и подјармљење световњака. У својој тежњи тој сврси папство је с подвласном му јерархијом радило ио строго замишљеној наснови. Та се наснова у осталом не одликује оригиналношћу. Свагда су се п свугде деспоти бринули, да одрже угњетене у незнању. У својој тежњи да спутају световњаке, и папе дођоше до те мисли, да ,је тим лакше господарити над народом, што се његова мисао мање бави верским питањима. Те стога је руководним принципом папског деспотизма постало —- удаљавати народ од самосталног иснитивања богословских истина, религијозно васпитање народно тако организовати, да у њему веровања настају искључиво под утецајем спољашње јерархијске бриге, поред које не сме имати места унутрашњи свесни процее, самостални рад ума и срца, да би се у светонњака јављало веровање као резултат спољашње науке, а не унутрашњег убеђења. Покорност пани чини најважнију хришћанску обавезу и стање цркве треба признавати као цветно и морално тек онда, када се њен живот регулише законом покорности свију једном господару-намеснику Христову у Риму. Стога се, с папског гледишта, може гледати на световњаке само као на објект,