Српски сион

Б р . 23.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 379.

,, Отвореног писма ", што га је г. надбискуп 1883. потиисао са мостарским бискупом Пашкалом, а на које није смео одговорити бивији митрополит сарајевоки Сава Косановић. Знали смо, да Рим немирује, а да су му разна и многа средства на располагању. Ето, зато се нисмо изнеиадили нојави ни г Ва1капа" , иа ни „Балкапа". Познавасмо и нашу браћу Хрвате, иа иас није изненадило пи то, да тај оргаи „апостолског комисарства" сави гнездо багп у сред Загреба. Појава „Ва1капа" и „Балкана" је диктат римске пропаганде. Он је ново оруђе старе борбе; ново ередство старих смерова. Рим проговара стару реч иа нов начин; пева стару песму иовом мелодијом. Да све то нисмо знали и да не знамо и не иознајемо ово старо, могли би доћи у искушење да се ипак изненадимо, ономе, што је у том старом — иово. Начину, наиме, којим се стара жеља и досадања увек рја (ЈезМепа ипактруде постићи. Могло бинас изнеиадити у „Балкапу" опо тепање и пренемагање, она бојажљивост и несигурност, оно притајивање и околишење, оно устручавање у исказивању и изнашању правих мисли и жеља, којима стоје верно у служби и иресветли г. надбискуп Штадлер и његова десна рука г. Др. Брешћенски, и рад којих је управо и иокрепут „Ва1кап" и „Балкан". Досад смо свикли да нас Ватикан и његови делегати, на и сви папски иијонири, делектирају са шизматицима, јеретицима, заблуделима, кривоверцима и т. д , а своје захтеве прела иама и позиве на сједињење с римском столицом и на ноклонство римскоме иапи, да постављају и исказују отвореио, безазорно и одлучно, без икаке штедње.У ,,Балкапу" је тактика измењена нова је. Тако пова и јединетвена, да се нити из чланка Др. Брешћенског, , Задаћа Балкана", не види у чему је та задаћа, нити се из иосланице г. падбискуиа „комисара" сазнаје шта ои оиет хоће. Нити је ту реч о нама као јеретицима, шизматицима и заблуделима, нити је ту спомена о римској цркви као „јединој снасавајућој", „једниој непогрешивој павеститељици Исусова иаука", иити је ту речи о томе ,.да ономе кије Бог отац коме римска црква није мати"; питп је ту говора о

иапи као „намеснику божјем на земљи". Не позивају се ту православни Срби да се поклопе иапи, да се унијате. Не. Ровори се ту само о иророчанству Росиода нашег Мсуса Христа о једном стаду и једном пастиру, а без да се каже да би „овчарница", имала бити у Риму, а иастир напа. Прижељкује се ту о томе, како треба сви да будемо „једно", а не казује се шта да будемо Тела се ту и нојетизује о „јединству ц]жве", о „једипству св. вјере, о заједиици вјере и л.убавп", ал' се ирећуткује и затајива мисао и реч о томе, како да се дође до тога јединства и те заједнипе, и у чему би она била. Вели се ту, „да се ваља дати на истраживање свих оних точака, што нас могу зближити, сјединити и свакој опорби крај учипити", ал' се ие каже, да ваља истражити и све оие „точке", односно питања и разлике, које су нас разделиле. Уверава нас сада г. „комисар", „да се јединство св. вјере скроз подудара с разликошћу законитих обреда", ио ие вели ии данас који су обреди законити, а који незаконити, нити спомиње да се јединство св. вере хришћанске скроз не подудара са разликошћу догматичних учења и са разликошћу учења о св. тајпама. Нуди нам да задржимо обичаје, обреде, језик, напосе нетакпуту литургију, али не казује чега се имамо одр&Ки и шта све иримиши. Што је главио прећутано је; споредне стварн у шаренилу су истакнуте. Гомила лепих и китњастих речи, којима иитомци Ватикана, а особито ,.комисар " до раскошности располажу, а без да што год казују, што би требали знати, а не знамо, с једне, а с друге етране оно језујигско и Фармазонско иритајивање смера и тежње, главне мисли. правог задатка и једине жеље двојице ,,пријатеља сједин,ења цркава", не дадоше пам ни за часак да се отргнемо осведочењу, да имамо посла са иовим ђетићима старе језујитске римске школе, нове длаке старе ћуди, — који се „комисарс-ки" устремљују у мирно хришћанско стадо јеванђелског и аностолског васијоиског и прастарог св Православља. Осведочењу томе допринело је и наше нозиавање иресгветлог г. падбискупа Штадлера и задатка, којем има служити „апостолски комисар". Но за часак се отргосмо