Српски сион

О тр . 459.

какву једна нартија у Енглеској почиње водити иротив иознате енглеске надутости и искључивости, која је једна од најозбиљнијих нречага на нуту ка зближењу цркава. Докле год не €%*де оборен тај идол енглеске охолости, дотле ће остати бесплодне све сањарије о уједињењу с њима на земљишту хришћанске једнакости и братства. Папа римски међу тим не попушта своје наиоре, да иокори себи иравоелавно-источне цркве. Ради успешније пронаганде уније тих цркава с Римом оснива се, са благословом „његове светости", месечни журнал, посвећен специјално том питап.у, под карактеристичним називом Вевзаиоп („Висаријон," у сномен грчког патријарха који је за. Јевђенија IV у XV веку ревио ратовао у корист уније источних цркава с Римом). „Висариоп" ће, као што јављају новпне, излазити на два језика: главно ће издање бити на талијанском језику, а засебни прилози који имају, сврху да иотпомогну пропаганду међу источним Хришћанима, штгтпаће се на грчком језику. Православне нолемисте морају имати то у виду и дочекати нову заседу папства у поднуној бојној онреми. У осталом од стране православних иолемиста није било без енергичких одговора на папске претензије. Осим претреса папске енцикликс о уједињеН)у цркава, што изађоше рапије, можемо споменути брошуру архимаидрита и про®есора богословља, Григорија Зигабена, настојатеЉа месие грчке цркве, која је недавно изашла у Марсељу нод надпиеом: „Одговор па иаиску енциклику о сједињењу међу источном и западном црквом." Брошура је састављена из чланака, које је писац штамиао у своме журналу „Егзегст" (иа грчком језику.) У њој нисац брижљиво претреса све поставке напске енциклике и особито открива лажне тврдње Лава XIII, као да су источне цркве до IX века такође признавале папску јурисдикцију. Та је тврдња тим чудноватија, што за врсмена великих црквених отаца чак ни западие цркве још ништа нису знале о такој јурисдикцији. Зигабен да то докаже, претреса баш она сведочанства, на која се обично нозивају западне нолемисте, и завршује речима: „Очевидно папа неће ирестати слати на исток читаве легије монаха и монахиња и расииати злато, да улови неколико безазлених и лаковериих људи; али ми ћемо бити будни и чувати свето наследство иаших отаца, православну веру, у којој смо нашли и налазимо сцаеење. Чврсто држи, што је у тебе, вели Госиод,

да те нико не лиши венца. И ми молимо Бога и Господа, нашега Исуса Христа, да Он дарује еиископима Рпма благодат, да они, оставивши нсвотарије охолости и властољубивост, открију своје срце јеванђелској љубави и истинитој вери и да се на тај начин оиет иоврате ономе, од чсга су отпали, и да буде једно стадо иод једиим Пастирем, Пастирем и епископом наших душа, који је Госнод Исус Христос," Лепо је штампана та брошура панисана на нрекрасном новогрчком језику, који може бити разумљив свакоме, који је мање или више познат са старогрчким језиком. М. Б. Ј.

Д 0 п и с и. Вршац, 2. јулија 1896. — („Ученост" г. Е м и л и ј а н а Р а д и ћ а). — Дошао ми ј е до.руку препис поднеска, што га је г. Емилијан Радић ноднео вршачкој епархијској „управи", (јер и то изгледа „ученије", него кад.се каже и напише, као што треба, — конзисторији). Достављам тај иоднесак славном уредннштву „Српског Сиона", са молбом, дага изволи штампати, јер не би било ираво, да се само мн Вршчанн „наАтаждавамо" најновијим продуктом „ученостн" г. Радића, која је у томе поднеску тако изобилно, раскошно и без сваке штедње г. Радића нросута.* Поднесак тај гласи овако: Пречасшпој иравославно-сржкој емархијској уирави у Вршцу. Слободан сам у најдубљој понизности подиети пречастиој православно-српској епархијској управи вршачкој, као на то позваном месту, следећу изјаву. Кад сам ја разрешителном граматом енископа вршачког Емилијана Кенгелца, бр. 38. из 1885 , разрешен из моје последље овостране јерархијске свезе, иста јерархија т. ј. карловачке митрополије, као што је то познато, сматрала је мене као од ње коначно разрешеног, њој више неприпадлежећег, дакле сасвим неодвисног клирика, као какав сам ја онда дуже вре" Молби г. дописннка задовољавамо. Ако са г. Раднћем не наступи оно, чему .се надати после оваких симптома, те ако устребало буде, осврнућемо се на овај најновији акт његове ученостн. А дотле, нека сам тај акт разносн славу учености и нрисебности његове, Ур.