Српски сион

С тр . 458.

„СРПСКИ сион,«

Б р . 28

мање онога, што се примало свагда, свуда и од свију, иризнавање неоиходности енисконства и апостолског пријемства, покоравање старине васељенским сабх>рима, признавање св. Писма за реч Божју. — све су то онћи основи англиканске и грчко-руске цркве. Има још и друга важна тачка. Ниједна од тих цркава нема шта ни да прашта, једна другој, ни да ааборавл.-а. У мартирологији православне цркве нема ниједног случаја. да је који мученик био убијен или да је који му драго исиоведник бпо гоњен од Енглеза, и с друге стране ми се не можемо ономенути, дајс когод од Енглеза иретрпео тешко гоњење од источне цркве, а ради своје религије. То је можда сентиметална тачка, али морамо признати, да су „ломаче Смитфилдовс " п гонења за краљице Марије још и данас великим делом узрок мржње Енглеза нротив Рима, исто тако, као што и обратно римска црква не даборавља страдања римских присталица и смрт неколико језујита за Јелисавете. На свете источне цркве мало шта или управо немамо ништа жалити; па и оне пе могу у нас наћп не зпам какових иедостатака, осим хладноће и недостатка саучешћа. С тога је тешко претпоставити, да би Хришћани хтели мрзити или чак просто пе љубити оне, који им не учинише никакова зла. Политички одношаји Енглеске и Русије били су овда онда затегнути и догаћали се ратови; али ми не видимо да је у том одношају могуће ма у чему кривити енглеске или руске епископе пли у опће свештенство. Те су распре настале у срединп световњака из световњачких узрока. а ие у средини свештенства из религијозних узрока. Љубезни дочек, указан спископу Билкинсону у Петрограду, интересаптни извештаји о дочеку епискона Френчу од стране источних нрелата и црквених људи, недавна посета руских епископа саборне цркве св. Павла и други небројени знаци пријатељства доказују, да су источне црг.ве спремне иружитп нам маслинску гранчицу мира, као и ми њима. Они су тако исто Хришћани као п ми, и љубав Христова исто их тако креће, као и нас". Изказавши те опће мисли о узајамном одн> шају англиканизма према православном истоку, високоцрквени орган прелази за тим на питање о одношају снецијално према руској пацијоналној цркви. „Како се, пита он, имамо односити према православној нациЈоналној цркви руекој? Нпје 1 Гледај Сћигсћ Ееујегг од 23. аир., стр. 269, чл, под натписом; „Тће Еав^егн Сћигсћ апс1. КецпГод",

ли она особито оруђс Божје у одношају нрема славевском народу те велике имнерије, исто тако као што је црква англиканска особито оруђе Божије у одношају према великом енглеском народу у Јевропи и у Британским колопијама? Истина, међу њима је разлике у уирави, али у њима је исти дух, — исти св. Дух, који освећује изабране народе Божје, који су поникли у разним приликама, говоре различитим језицима, који су васпитани на разне начине, који живе при разним обичајима и човечанским законима. Било би неправедно и лудо од наше стране чак и желити, да би Бог водио и васпитавао сасвпм ио енглески тај нолуазијски или бар источни народ, који живи нод самодржавном унравом, с потпунце од наших различним предавањима политичким, друштвеним, народним и јуридичким, као што би и с друге стране било немогуће желети, да се Енглези покоре особитим обичајима источне цркве Али ми морамо иазити, да. се неби, тражећи недостатке у иеточној цркви, показали као да охоло диктујемо св. Духу, како јс он дужан освећивати народ Божји у туђем ц далеком крају, који се веома разликује од нашег острва. У том случају мудра ономена Гамалила Спнедријону односно Хришћанства потпуно ,заелужује пажњу — „да се не покажемо иротивници самога Бога." Ми мало одобровамо оним енглеским путницима, који злурадо свуда са надутошћу траже недостатке у религији туђих народа, заборављајући, да у нас у Енглеској имаде својих недостатака и недорачуна. Наше масе од цркве отуђене, наше миријаде радника, који, називајући себе синовима цркве, ипак ретко завиру у цркву, г.рубо незпање скоро ноловине нашег стаиовпиштва у области хришћанске науке, наше пијанство, распуштеност н нороцп сваке врсте, - све то мора уздржавати побожне Енглезе да пе презиру иностранце или чак оне сиромашне русие сељаке, који сваке недеље иду у цркве, приступају св. тајни сваке четрдесетнице, чувају све ностове и моле се при сваком важном догађају у своме жнвоту. Можда су они пред лицем Божјим бољи Хришћани, него наше раденичке класе, које се боље хране, које' су боље наплаћене, боље одевене, а које често живе без Вога у свету. Не поступајмо као онај Фарисеј према тим сиромашним митарима, који се сваког празничког и недељног дана моле иред иконостасом: „Господи помилуј!* Наведени чланак је занимљив образац борбе а