Српски сион

Б р . 28.

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 457.

који има код себе честицу светих моштију ие бије куршум, науми иошто ио то, да набави честицу светих моштију Знајући, да се у манастиру Отуденици налази неколико светих моштију, он у глуво доба ноћно провуче се кроз манастирску ограду и уђе кроз окно у цркву Отворивши кивот св Оимеона, он откине његов палац и спусти га у свој џеп. Но кад је после тога злочина окренуо да пође, осетп да се не може дпћи с места. Тога је тако нотресло и утецало на њега да је онесвештен пао на под. Када су монаси у јутро дошли у цркву и спазили онесвесна човека, онп тога часа доставе властима, које су познале у незнаном познатог злочинца СишЉанина и предали га полицији. Ево како прича тај хајдук# „Када сам откинуо палац и кренуо се, да изађем на поље, свети је силним гласом викнуо: „остави то, — ти ћеш и тако скоро погинути" ! — Тај неочекивани глас тако ме је застрашио да сам изгубио свест. Шта је даље било ја не знам". — Полицијска власт предала га је суду, који га је за сва злочинства осудио на смрт, стрељањем. („Рускп Паломнпк") Јеромонах Сергије Попи!. * Сипићанинов изказ налази се код суда у званичиим актима. Прев. Са запада. Пстроградски „Црквеии Весник" нише ово: Питањем о уједињењу хришћанског евета ненрестано се занимају умови на западу, и ових дана је у томе питању узео удела велики енглески државник — стари Гледстон, који се, сишавши са иозорнице политичког живота, потпунце посветио изучавању свагда му милих гштања вишег богословља. Није могао оставити без пажње и то нитање, о коме расиравља у иисму, којеје сада штампано у енглеским новинама. Као повод томе нитању било је именовање, од стране папе Лава ХШ., комисије за расправљање иитања о законитости англиканског свештенства. То питање, по Гледстоновом мишљењу, има сумњиви интерее. „За англиканско свештенство, које броји 30—40 хиљада душа, то нитање стоји чврсто. У источпим црквама пријатељство ирема англиканској цркви непрестано јача, и. ако још сада не може нонићи питање о узајамности, ипак не постоји ни такова система нрозелитизма, која би подривала њихове узајамне одношаје. У латинској се цркви, која са своје величине и чврсте

организације баца у засенак све западно хришћанство, то свештенство, у колико је оно било предметом пажње, обично оспоравало или одрицало, или се у опће третирало, као и да не постоји". Разуме се, да међу папистама није без такових, који су сиремни да за увек учврсте такав одношај Рима ирема англиканству. Али, по мишљењу Гледстоновом, не може се веровати, да би тако мудар управитељ, као што је паиа, могао у садање време покренути механизам курије, да би проширио расцеп, који дели римскокатоличку цркву од опћине, која, и ако је саразмерно мала, ииак је раширена по великој области парода, који говоре енглеским језиком, и која у религијозној области представља једну од најмоћнијих нација јевропског Хришћанства". Да сада тај разрив још није Формално утврђен; али ако би био Формално нризнат, то би, по мишљењу Гледстоновом, нанело штете читавом хришћанском свету, јер би на свагда узаконило разједињење, баш онда, кад ее највећа иотреба Хришћаиства састоји у томе, да сједини своје растргане силе за одлучну борбу с неверијем. С обзиром на то Гледетон узима, да би то био „плачеван" резултат, кад би комисија дошла до закључка, који Формално одбацује законитост англиканског свештенства. Ипак. је, негледећи на ту оиомену старог љубитеља богословља, римска комисија, као што јављају новине, дошла до негативног резултата. Ако је тако, ето довољно доказа: колико су погрешни и баш узалудни напори извеене партије Енглеза, да нађу могућности за помирење с Римом. Рим, еагласно са својим вековним традицијама, схваћа помирење у смислу безуветног поко.рења, нануштања евојих гдцијоналних права. Ето зашто се друга партија Енглеза све више повраћа истоку, с правом се надајући, да ће на православном истоку наћи сродније земљшнте за успостављање хришћанске узајамности. У томе смислу орган високоцрквене партије „Црквени Преглед" доноси веома интересантан чланак, који се директно односи на тај предмет. У њему се директно ставља питање о могућности еједињења са источном црквом. 1 Тај чланак није без интереса у емиелу карактеристике гледишта на нравославну цркву, које влада у тој нар.тији. У њему се међу осталим говори: „Основи како грчке тако и грчко-руске цркве, великим делом су исти. што н основи цркве англиканске: обраћање нрвобитној древности, при-